Kalendarska nova godina čini planetu starijom, ali i nas sa njom. Iako sam nekada skakala od sreće kada se približe praznici, ne mogu reći da sada sa tolikim uzbuđenjem pristupam čitavoj stvari. Da ne govorim mnogo o kalendaru i o krštenici, biće dovoljno da kažem da kao dete nisam imala računar, ni tablet, ni pametni telefon. Imali smo radio i tv, a nešto kasnije smo kupili i video rekorder. Školske dane obeležio je tetris, kasnije, poslednja reč tehnike, džepni kućni ljubimac, koji pišti kad je gladan. Kad sam iz jednocifrenih godina prešla u dvocifrene u kući se pojavila i sega. Iako pričam o tehnici, setno se sećajući “ne-pametnog” odnosno analognog doba, nisam bila neki tip koga su te skalamerije mnogo interesovale. Sa nostalgijom se sećam dečijih novogodišnjih emisija, pesmica za decu, ali i dugog čekanja u redu Pošte (koji mi tada nisu teško padali) kako bismo najbližima poslali novogodišnju razglednicu. Dugo sam gledala u svu čaroliju na razglednicama, zamišljajući to čarobno planinsko mesto. Osmišljavala sam poruku koji bi mama pisala i birala koju razglednicu poslati na čiju adresu. Bilo je u tome nečeg magičnog, spokojnog, iskrenog i ličnog.
Volela sam da smišljam i pismo Mrazu, da po njemu nešto crtkam, a da onda ostavim u prozoru. Prisećajući se Dede, ne mogu, a da se ne setim da nije bio ni upola lep kao ovaj danas. Posledice teških devedesetih ostavile su traga na imidžu Mraza. Imao je skromniji kostim i lošiju šminku, pa je znao da deluje pomalo zastrašujuće. I novogodišnje jelke nisu iste. Bile su prirodne, a više pažnje pridavalo se činu ukrašavanja, nego samoj stilizaciji.
Sećam se dugih i dosta iscrpljujućih igrarija sa društvom na snegu. Deca iz svih okolnih ulica bi posle škole dolazila u naše sokače. Roditelji su verovali deci, svi su poštovali dogovor. Ne kažem da nisu strepeli, ali su nam dozvoljavali da imamo detinjstvo. Sokak u kom smo se sankali, iako inače predviđen za saobraćaj, u zimskim danima nije korišćen u tu namenu. I niko se nije žalio. Bezbedno smo se klizali bez straha da će nas neko povrediti. U sećanju čuvam i neuspeli pokušaj mojih drugara i mene da snegom zaustavimo potok (Ljubostinju). Mučili smo se da napravimo branu od snega. Unapred smo znali da je pokušaj osuđen na propast, ali nismo o tome govorili, valjda sam cilj i nije bio važan, trudili smo se i družili. A nismo ni odustajali. Deca dvadesetog veka su znala da se smeju dok se smrzavaju, da se zabavljaju i druže. Detinjstvo nismo potrošili na brojanje koliko ko čega ima. Bilo je važno da nas, dece na ulici, bude što više.
Ne znam da li je neiscrpna bašta Googla ubila kreativnost, brzina poruka na Viberu prešišala čaroliju razglednica, Facebook drugarstvo ugušilo želju da se okupljamo i zabavljamo, a online igrice zamenile sankanje i grudvanje sa vršnjacima. Lepo je imati čega se setiti. Dugujemo zahvalnost roditeljima koji su nam verovali i koji su nas podržavali u želji da imamo detinjstvo, koji bi nam podmazali sanke pred odlazak, navukli rukavice i sa čajem nas dočekali.
