Vest o smrti Vladete Jerotića nije nešto što samo možete čuti i ravnodušno primiti kao informaciju. On je bio jedan od onih duša koje smatramo sebi bliskima, bio je kao najdraži rođak koga ne srećemo često, al kad nas poseti svi ga sa radošću dočekamo ili kao najmiliji komšija sa sprata, nenametljiv, odmeren, dok sa nestrpljenjem očekujemo da nam se sa nekom mudrošću obrati. Vesto o smrti takvog čoveka je onda, za sve koji ga doživljavaju sebi duhovno bliskim, tužna vest. Ne zbog toga što smo bili uvereni da će postati besmrtan, nego zbog lične žeđi za smislom i duhovnošću, a njegova ličnost bila je živi spomenik mudrosti. Jerotić se, izuzev životom na zemlji, na sve druge načine upisao u besmrtne. Mi samo možemo da mu zahvalimo što nam je bio savremenik i što je vrlo šarmantno i duhovito svoje veliko znanje delio sa nama.
Ovo su njegove reči sa jedne od tribine kojoj sam prisustvovala i zabeležila:
- Depresija i tuga nije isto – depresija je bolest, a svako ima pravo da bude tužan i žalostan. Pitao sam Oca Mitrofana pitajte kaluđera sa Hilandara: “Da li je tužan?”, na šta mu je on odgovorio: “Dve godine nisam plakao, Bog me napustio”. Balkanski muškarac da plače? A plakanje je najdublja hrišćanska milost Božija. Jadne žene, jedino su one plakale, to je bilo jedino oružije žena jer ništa drugo nisu mogle. Plačite, medicina kaže da ima toksina u suzama koji se oslobađaju. A ukoliko vam je neugodno da plačete pred ženom i decom, plačite kada ste sami. Možete videti da se ljudi zaplaču i na liturgiji. Ljudi u Evropi prelaze u pravoslavlje dobrim delom preko liturgije.
- Strah je u kostima svih ljudi na zemlji. Ima zaštitnički strah, zdrav strah, postoji neurotični strah i psihotični strah. Ne postoji duševna bolest u kojoj nema straha. Čovek je prirodno biće koje ima straha, a strahuje se od insekata pa do smrti. Jedan od najvećih nemačkih filozofa dvadesetog veka Martin Hajdeger smatrao je da svi strahovi mogu da se svedu samo na jedan strah od smrti.
- Borba prirodnog i duhovnog čoveka u čoveku je neprestana, na to je mislio i Njegoš. Civilizacija i kultura na Balkanu nije isto. Ima civilizovanih koji nisu mnogo kulturni. A šta je civilizacija – negovanje materijalne kulture, tehnologije, nauke. Evropa je imala dve hiljade godina hrišćanstva teško je naći ateistu među dve hiljade godina naučnika. Kopernik je bio sveštenik, Đordano Bruno je bio duboko religiozan, spaljen od inkvizicije. Sad je proređeno, Amerika je pre desetak godina pravila tajnu anketu među Nobelovcima na temu verovanja u Boga, ali samo sa egzaktnim naučnicima fizičarima, hemičarima, astronomima, biolozima. Bilo ih je oko pedesetak anketiranih, a rezultat je bio 40 odsto verujućih, 40 – ne veruje, dok 20 ne zna. Nobelovci fizičari istražuju atom neprekidno dalje uvek neke nove čestice, čuveni bozon božija čestica, traži se Bog. Bog se ne krije, mi se krijemo. Bog nam je dao veliku slobodu, to je ta slobodna volja. Biolog – nema kraja proučavanju ćelije, psiholog i psihijatar – nema kraja proučavanju čovekovog duševnog i duhovnog života (nesvesno, svesno, podsvesno, nadsvesno).
Kažu da ljudi odlaze tek kada ispune svoju misiju, njegova je bila da širi mudrost i propoveda smisao. Verovatno je samo on znao koliko je takav zadatak bio težak kada je za savremenike imao nas. Iako sebično smatram da je sudeći po misiji još bilo rano da nas napusti, uverena sam da je odgovore na sva naša pitanja ostavio u svojim delima.
Hvala, Besmrtni.
Nastaviće se…
foto: Lični napredak
