Mihailo Madžarević bio je junak Velikog rata. U šajkači je nosio amajliju, u srcu hrabrost. Zavali su ga “lovac na žive jezike”. Bio je najmlađi major srpske vojske. Imao je čast da mu zasluge priznaju Vojvoda Živojin Mišić i Franše d’Epere, oni su skinuli ordenje sa svojih grudi i stavili ih junaku iz Valjeva.
Mihailo je rođen januara 1894. godine u Murgašu nedaleko od Valjeva. Bio je srpski oficir i ratnik. Nakon što je završio podoficirsku školu, započet je Prvi balkanski rat, u kome je mladi Madžarević učestvovao.
Krenuvši iz porodičnog doma u rat, majka mu je, kako su običaji nalagali, u šajkaču ušila amajliju, kako bi ga opet živog videla. Prvi balakanski rat doneo je Madžareviću unapređenje u narednika, jer se mladić istakao hrabrošću. Drugi balkanski rat doneo mu je čin potporučnika. Posle žestokih borbi na Bregalnici razboleo se od kolere, ali se ipak 1913. vratio u Valjevo sa višim činom bez završene vojne akademije.
Mihailo je raspoređen u 17. pešadijski puk u Skoplju. Kada je austrougarska vojska počela da prodire u Srbiju Mihailov puk prebačen je u Valjevo kako bi primili udar preko Drine. Premešteni su u okolinu Loznice, gde je mladi oficir molio komandu da mu dozvoli da bude prvi u borbenim redovima, kako bi svojim ordenjem štitio vojsku od velike Austrougarske. Jednom prilikom oficir protivničke vojske koji je krenuo u izviđanje kao živi štit koristio je srpsku devojku koju je pokupio usput, naslonivši laktove na nju osmatrao je kretanje srpske vojske. Videvši to, Madžarević je sa četiri stotine metara pogodio izviđača. Srpska vojska sutradan je naišla na grob ovog oficira na kome je pisalo Fric Majer.
Posle borbe na Gučevu, Mihailo je ranjen u Kamenici nedaleko od rodnog grada. I takav Mihailo je pružio otpor neprijatelju. Kada su krenuli u protivnapad sa Rudnika, Mikin vod je otkrio u kojoj kući se krije neprijatelj. Razvalivši vrata zatekli su ceo vod protivničke vojske kako vrti ćurana na ražnju. Madžarević ih je porobio, a taj čin nije ostao nenagrađen. Odlikovan je zlatnom medaljom za hrabrost.
Godina 1915. donela je vladavinu tifusa koja je pokosila brojno srpsko stanovništvo, među kojima je bila i majka Madžarevića. Prebačen je na Savu. Svaka četa morala je znati tačan broj neprijatelja preko reke, pošto je između Mikine čete i Save bila gusta šuma te nisu mogli da saznaju broj neprijatelja. Bez odobrenja komande reše da pređu reku i uhvate stražu protivnika kako bi doznali tačan broj njihovih snaga. Na protivničku stranu kod sela Provo stigli su u rano jutro između 26. i 27. maja i zatekli nespremnu vojsku. Mihailo i dobrovoljci su porobili vojsku od 137 vojnika.
Telefonski poziv
– Alo.
– Ovde Petar.
– Koji Petar, prezime?
– Kralj Petar. (Madžarević se brecnuo)
– Izvolite, Vaše veličanstvo.
– Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska preko Save i zarobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas, Madžareviću, pod današnjim danom unapređujem u čin poručnika.
– Hvala, Vaše veličanstvo!
– Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci.
– Čuo nas Bog, Vaše veličanstvo!
Videvši šta se dogodilo, dvojica vrhovnih komandanata vojske skinula su najviše ordenje za hrabrost, Legiju časti i Karađorđevu zvezdu i predali Madžareviću. Vojvoda Živojin Mišić unapredio ga je u čin majora. Mihailo Madžarević sa samo dvadeset četiri godine postaje najmlađi major srpske vojske.
Pošto je neprijateljska vojska zarobila srpske vojnike i opkolila Mišarsku adu kod Šapca, 13. juna Mihailo kreće u pohod. Osmislio je lažnu taktiku kako bi prevario neprijatelja i tom prilikom porobio više od stotinu vojnika. Tada je njegova glava procenjena na 50 hiljada kruna. Prebačen je u odbranu Smedereva. Pred povlačenje branio je odstupnicu na mostu preko Jezave, a preko mosta nadirali su Nemci koji su tražili predaju. Pošto mu se približio nemački oficir, Mihailo ga je oborio, a potom se udaljio, ostali Nemci su bežali.
Sa srpskom vojskom se povlačio preko Kosova i Albanije. Stigao je do Krfa, gde se oporavio. Kasnije se priključio akcijama na Solunskom frontu.
Za Miku je presudan bio avgust 1916. godine kada je njegova vojnička sposobnost sijala punim sjajem. O njegovom podvigu svedočio je kasnije Čeda Milošević, učitelj iz Valjeva, koji je bio prevodilac Vojvode Mišića. Došlo je do bitke na Kajmakčalanu. On je od Vojvode Mišića i Franše d’Eperea tražio da mu povere akciju oslobađanja vrha Kajmakčalana najčuvanijeg mitraljeskog gnezda – na Kučkovom kamenu, na visini od 2.525 metara. Mišić je ponudu odbio, dok je d’Epere odobrio Madžarevićev predlog. Madžarević je iz ovog poduhvata izašao bogatiji za Karađorđevu zvezdu, Orden legije časti i čin majora. Mihailo je pažljivim osmatranjem utvrdio da se vojska povlači u podne zbog velike avgustovske vrućine, Mika je to iskoristio i osvojio dugo čuvan Kučkov kamen.
Bugari su krenuli u protivnapad. Međutim, imali su veliku tremu koju su utapali u rakiji, u čemu su i preterali. Madžarevićeva vojska osetila je jak miris rakije, videvši pijane Bugare, naša vojska je iskoristila priliku i slabost protivnika da ih porazi. Nakon toga Madžarević je ranjen. Na oporavak je otišao u Bizertu u Africi. Vratio se u vreme početka proboja Solunskog fronta. U jednoj borbi Mika je na nišanu imao čoveka u beloj uniformi. Taman pošto je hteo da opali, čoveka u uniformi jedan oficir je povukao u rov. Nekoliko dana kasnije ubio je jednog oficira i u njegovom dnevniku pronašao ispovest kako je spasio princa Borisa. Mika je tada shvatio da je čovek u beloj uniformi bio Boris, bugarski princ.
Na proboju fronta kod Rekovca Madžarevićeva jedinica vodila je poslednju borbu u Prvom svetskom ratu.
Madžarević je u Bijeljini upoznao ženu svog života, kćerku jednog sveštenika. Oženio ju je i sa njom dobio troje dece. Godine 1920. napušta vojnu službu, a 1933. godine objavljuje knjigu “Kroz sjaj i senke rata”. Odbio je da učestvuje u Drugom svetskom ratu, na poziv Dimitrija Ljotića, zbog čega je završio u logoru u Banjici, a potom oteran u zarobljeništvo u Nemačku. Kada se rat završio, nije želeo da se vrati u komunističku Jugoslaviju, već se trajno preselio u Ameriku u Libertvil, gde je i preminuo 1965. godine. Sahranjen je u porti manastira Svetoga Save.
izvor: Politikin zabavnik, blic.rs, antikvarne-knjige.com,vestinet.rs, vikipedia
foto: Aleksinac NET ,politika.rs
