Postoji statistika koja broji sve njegove skokove, dobijene i promašene šanse, trojke, asistencije, dvojke, slobodna bacanja, minutaže i sve ostale ciframa opterećene podatke. Ono što statistika ne zna o Marku jeste njegova posvećenost porodici, kome pruža najveću zahvalnost, na koga je slab, sa kime provodi vreme, kakvu kafu voli da popije i uz koju muziku. Na semaforu nikada neće pisati šta ovog košarkaša čini srećnim, kao ni to čije ime je zaslužno za to što je Marko Simonović danas. Deliće svog srećnog života za djurdjevak.com, otkrio je Marko Simonović, košarkaš “Zenita”.
Đurđevak: „Siiiimooonoviiiić“ – uzvikuje komenator, publika skandira Vaše ime, a Vi u tom trenutku mislite o?
Marko Simonović: To su momenti u karijeri kada ste skroz fokusirani na igru i gledate samo da igrate što bolje, da date sve od sebe, da tim ostvari pobedu. Svako od nas želi da ima podršku navijača, a kada je ta podrška kao što je podrška Zvezdinih navijača, to onda daje neku dodatnu energiju i motiv, kao i želju da još više date sebe na terenu i za taj tim.
Đurđevak: Kako izgleda Vaših poslednjih pet minuta pred izlazak na teren?
Marko Simonović: Cela priprema ide malo pre tih pet minuta. Poslednji minuti su uglavnom rezervisani za sastanak i dogovor koji mi imamo u svlačionici zajedno sa trenerom. Sigurno je da svako od nas ima rituale koji i nisu samo pred utakmicu, to traje ceo dan. Kako i kad ko jede, kad se spava. Ne bih ja to nazvao sujeverjem, to su rituali koji služe da se lepše osećamo i samim tim da imamo više energije i želje za igru.
Od muzike pred utakmicu slušam uglavnom nešto što će mi pokrenuti emociju, energiju, da me smiri i pokrene mi fokus koji mi treba za utakmicu. Nemam određenu vrstu muzike koju slušam u tim trenucima.
Đurđevak: Kada bi se snimao nastavak filma „Bićemo prvaci sveta“, voleli biste da Vaš lik tumači?
Marko Simonović: Voleo bih, recimo, da moj lik igra moj dobar prijatelj Aleksandar Radojičić. Osim što mi je dobar drug, on je i sjajan glumac, odličan momak, tako da bih voleo da to bude on.
Đurđevak: Jeste li nekada poželeli da košarkašku loptu zamenite nekom drugom?
Marko Simonović: Ja sam dosta visok, teško da bih mogao da se bavim nekim drugim sportom. Međutim, od malena košarka je bila ljubav na prvi pogled. Sasvim slučajno sam otišao na taj prvi trening kada sam imao 11 ili 12 godina. Stvarno mi se još i tada ovaj sport jako dopao. Bila mi je želja da u ovom sportu budem profesionalac i uspeo sam u tome. Lopta kojom bi i možda mogao da zamenim košarkašku bila bi odbojkaška, moj pokojni otac se bavio tim sportom, kao i moja cela bliža familija.
Đurđevak: Postoji li neka druga profesija kojom biste se bavili da niste sportista?
Marko Simonović: To bi verovatno bila neka uniforma. Najveći procenat muških članova moje porodice je u uniformi, tako da bih sigurno i ja bio među njima.
Đurđevak: Koga od saigrača birate za cimera na putovanjima?
Marko Simonović: Zavisi od ekipe do ekipe. Dok sam igrao u Zvezdi uvek sam bio sa Lazom (Brankom Lazićem), takođe sam cimer bio sa Štimcem. Mi se u ekipi inače svi družimo, ali sa kime sam cimer u sobi zavisi od tima.
Đurđevak: Osim sporta, veliki deo Vašeg života postao je brend „Smile kids“. Kako se snalazite u preduzetničkim vodama?
Marko Simonović: U dogovoru sa porodicom, želeli smo da pokrenemo neki naš biznis. U tom trenutku na svet je dolazila i naša ćerka Tara. Zato smo se odlučili da to bude bebi garderoba. Hteli smo da dovedemo nešto novo u Beograd i Srbiju, to je organska dečija garderoba. Cela moja porodica i ja smo zagovornici zdravog života, zato smo se i odlučili na taj korak.
Đurđevak: Trenutak najveće sreće?
Marko Simonović: Svakako to je dan kada je rođena moja kćerka.
Đurđevak: Kako je biti otac ženskog deteta?
Marko Simonović: To je neopisiva i najveća, najveća, najveća ljubav na svetu. Ja nju često zovem „moja devojka“. Biti roditelj je nestvaran osećaj, ali to ne može da zna niko dok ne dobije dete.
Đurđevak: Rečenica koju su Vam roditelji najviše puta ponovili tokom odrastanja, a da je Vi danas koristite?
Marko Simonović: Postoji i kod mene ta rečenica koju često govorim i svojim prijateljima, a ona glasi: „Videćeš ti kad dobiješ svoje dete“.
foto: Instagram/simke_12
Đurđevak: Kakav je Marko kada je u ulozi Tarinog tate?
Marko Simonović: Kada nije u ulozi tate onda ume da bude oštar, da bude prkosan, da protivreči i tako dalje. Kada je u ulozi tate, onda sve to pada u vodu. Ona je jedina osoba kojoj ne mogu da kažem „ne“, ni na koju mogu da se naljutim.
Đurđevak: Da li biste dete usmerili na sport?
Marko Simonović: Ne bih se mešao, ja sam tu da budem podrška u svakom trenutku.
Đurđevak: Ko je imao najveći uticaj na Vaš život i odluke?
Marko Simonović: Definitivno, moja majka i moj pokojni otac.
Đurđevak: Kakav je osećaj kada svojoj baki možete da omogućite da sa tribina, u dresu sa Vašim imenom, uživa u uspehu koji ste postigli?
Marko Simonović: Baka je moja najveća podrška uvek bila, ne samo u košarci, nego i uopšte u životu. Ona mi je druga majka, odrasli smo pored nje. Ja sam joj, inače, omiljeni unuk u familiji. Ona je žena kojoj dugujem veliku zahvalnost, veliku ljubav i poštovanje. Sam njen dolazak na utakmicu je za mene poseban motiv da se još više potrudim i da joj pokažem da je njen unuk nešto napravio u životu.
Đurđevak: Kakvu kafu pije Marko Simonović?
Marko Simonović: Ne pijem domaću, crnu, već samo espreso. I pijem bez šećera, ekstremno gorku i ekstremno jaku. Ne pijem mnogo kafa dnevno, jednu uglavnom, ali onu „što diže iz mrtvih“, što bi naš narod rekao.
Đurđevak: U čemu se razlikuje život u Beogradu od života u jednom od najlepših gradova na svetu Sankt Peterburgu?
Marko Simonović: Stvarno jeste jedan od najlepših gradova na svetu. Sjajan je grad, veliki, mislim da ima oko osam miliona stanovnika. Život se razlikuje mnogo. Recimo, u Beogradu je sada 10-15 stepeni, ovde sneg ne prestaje da pada već šesti dan. Zaista ima mnogo snega i mnogo zime, ali nije to tako strašno i nepodnošljivo. Prija mi ova atmosfera ovde, grad, ova ekipa, klub i ljudi u klubu. Zadovoljan sam.
Đurđevak: Vaš kolega Stefan Marković je pre Vas igrao u “Zenitu” za koji sada Vi igrate. Jeste li ga konsultovali pre odlaska u Sankt Peterburg?
Marko Simonović: Da, čim sam potpisao ugovor, odmah smo se čuli, sigurno smo nekih dva sata razgovarali telefonom. Tako mi je preneo sve impresije o gradu, klubu, ljudima i tako dalje.
autor: Bogdan Joksimović
Đurđevak: Nedavno je ekipa mladića iz Kosjerića radila murale, među kojima se našao i Vaš lik. Kako ste reagovali kada ste to videli?
Marko Simonović: Bio sam prvo u blagom šoku kada sam video, ali sam bio jako prijatno i pozitivno iznenađen. Video sam skoro da su u Beogradu nestajali murali i nisam zagovornik toga. Baš naprotiv, ko god i čija god da je strana u pitanju trebalo bi tu da ostane, jer to ukrašava grad.
Đurđevak: Pesma koja Vam je prva na play listi kada ste u automobilu i pesma koju naručujete u kafani?
Marko Simonović: Nemam naviku da puštam muziku, uglavnom slušam Radio S i sve što oni emituju. Veliki sam ljubitelj ex – YU muzike, volim da slušam Parni valjak, Bijelo dugme i tako dalje. Takva muzika se više ne pravi i mnogo mi je žao zbog toga. U kafani naručujem pesmu „Žal“ od Šabana Šaulića, to je bila omiljena pesma mog pokojnog oca, tako da je sada i meni.
Đurđevak: Koliko Vas još možemo gledati kao našeg reprezentativca?
Marko Simonović: Nisam o tome razmišljao, osećam se jako dobro i planiram još da igram. Posle profesionalne karijere ću u trenerske vode, pa ćete me na terenu gledati do kraja života.
Fotografije korišćene sa Instagram profila simke_12,
naslovna- reklama za muška odela “Rancco”
