Prvi deo intervjua sa višestrukim osvajačem medalja na takmičenjima sportista sa invaliditetom
Draženko Mitrović, paraolimpijac
Put do uspeha popločan inatom
Foto: facebook.com/VSZS.EDU/
Draženko Mitrović je paraolimpijski takmičar u konkurenciji paraplegičara. Višestruki je osvajač mnogobrojnih medalja u disciplinama – bacanje diska, koplja i kugle.
U dvorištu Doma za odrasla invalidna lica “Dragiša Vitošević” u Zemunu, Draženko je sedeo u društvu prijatelja i bivših sustanara. Njih doživljava kao svoju porodicu, jer je u Domu živeo dvanaest godina. Razgovor je usledeo neposredno posle sastanka sa zaposlenima iz Ministarstva rada i socijalne politike, tako da je atmosfera bila nešto sumornija, nego inače. Pozdravljajući se, želeo je da sakrije nervozu i uz osmeh izustio: „Izvinite, je l ne moram da ustajem kad se pozdravljam?”
Želeo je da razgovor nastavimo u sali Doma, jer je u njoj proveo najveći deo svog života. Kolica je zaustavio kod stola sa šahovskom tablom i naglašava da je od nedavno postao član šahovskog kluba. Pokazujući rukom na sprave, pohvalio se kako su udruženim snagama stvorili salu bolju od onih koje imaju veći atletski klubovi. „Volim ovo mesto, za njega me vežu uspomene. Trebalo bi još mnogo da učinimo kako bi ovo postalo pravo mesto za treniranje. Ovde vežbamo samo snagu, a toplim danima vežbamo bacanje na terenu ispred Doma. Postoji ideja da nam naprave bacalište na Vojnoj akademiji, ali to još uvek nije sigurno.”
Bio je pod utiskom razgovora sa „predstavnicima vlasti” pa se poveo razgovor o odnosu koji država ima prema sportistima sa invaliditetom. „Realan sam i svestan situacije u kojoj se država nalazi i zato ne očekujem previše. Uslovi su sada mnogo bolji nego u vreme kada sam počeo da treniram, ali nisu ni blizu onih u drugim zemljama. Zadovoljan sam načinom na koji je Ministarstvo omladine i sporta regulisalo zakon, pa sada nagrađuju takmičare sa medaljama u zavisnosti od rangiranosti, a posebno me raduje što osvajači medalja stiču nacionalno priznanje i nacionalnu penziju. Najbolji period života provedemo trenirajući. Grozno bi bilo da kada prestanemo da se bavimo sportom nemamo ništa od toga i da u starosti nemamo od čega da živimo.”
Metak sudbine
Draženko je rođen 1979. godine u Banja Luci. U invalidnim kolicima je ostao spletom nesrećnih okolnosti. Kao desetogodišnjak je, igrajući fudbal sa decom na ulici, bio pogođen iz vatrenog oružja. Metak koji ga je pogodio ispaljen je povodom poslave podizanja krova na komšijskoj kući. Usled teškog stanja, povrede srca i pluća, podvrgnut je nizu teških operacija na vitalnim organima, dok je zanemarena povreda kičme, zbog koje je ostao nepokretan. Prisećajući se teških trenutaka, ističe i onaj u kom je ostao bez oca. „Pred Paraolimpijadu u Pekingu imao sam jako težak period i što se tiče treninga i na privatnom polju. Izgubio sam oca, za kog sam bio jako vezan, to je bilo neposredno pred takmičenje. Uz veliki trud uspeo sam da se izdignem iznad svih problema i osvojim srebro u Pekingu.”
Sportom do zdravog duha
Draženko navodi koliko je fizička aktivnost važna u životu svakog čoveka. Smatra da sport oplemenjuje ljude. „Velika je draž kada predstavljate svoju zemlju, mi svi imamo tu sreću da osetimo to na svojoj koži. Svaki sportista sanja o Olimpijadi, to je kruna uspeha, ali bez obzira na to važno je baviti se sportom. Zbog toga želim da uključim što više mladih iz Doma da se bave ovime.” Sa tim ciljem, Draženko je osnovao atletski klub „Pogledi” 2005. godine, to je jedini klub osoba sa invaliditetom. Na taj način se bore za poboljšanje uslova treniranja sportista sa invaliditetom. „Mi radimo volonterski. Klub je kada smo ga osnovali bio bez ičega, sada smo ovde stvorili zavidne uslove za rad, na primer četiri garniture tegova, olimpijske šipke, diskove, palje, kugle.”
Obavljanju funkcije predsednika kluba u velikoj meri je doprineo nastavak školovanja u Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi, studijskog programa za Sportsko trenerstvo – smera atletike. „Veoma sam ponosan na to što ću uskoro da završim studije. Ostala su mi još dva ispita. Ne nameravam još dugo da se bavim sportom u takmičarskom delu. Uskoro ću se povući iz karijere profesionalnog sportiste, vreme je da ustupim mesto mlađima od sebe. Želeo bih da do tada osvojim zlato na Paraolimpijadi, ali ako ne osvojim zadovoljan sam i dosadašnjim uspehom.”
Sa ubeđenjem govori o tome da je bio predodređen za bavljenje ovom disciplinom, pokazujući na svoja široka ramena. „Fizička konstitucija me je opredelila za bacača diska, kasnije koplja i kugle. Iako sam do tada trenirao košarku u kolicima, brzo sam prešao na atletiku. Prvi put kada sam uzeo disk u ruke na Marakani, bacio sam dalje od ljudi koji se već bave bacanjem diska u redovnoj kategoriji. Naravno, kasnije sam treninzima usavršio tu disciplinu.”
U drugom delu intervjua sa Draženkom imaćete priliku da saznate koje strahove ima ovaj sportista, ko je u njemu video budućeg šampiona i kakvo ga je iznenađenje čekalo na aerodromu, nakon Svetskog prvenstva na Novom Zelandu.
