Nedavno, prilikom razgovora sa komšijom, sa kojim se, više od dve decenije, razumem i sporim oko duhovnih i filozofskih tema, koji mi reče, između ostalog: „Požuri, polako“, onako i šaljivo ali i značajno, kako samo on to ume, sa ciljem kako bi mi skrenuo pažnju na važnost izgovorenog. Šaljivo i prihvatih uz kiselu spoznaju o važnosti dubine misli.
Navedenu poslovicu sam čuo više puta tokom svog života, ali sam je sada stvarno prvi put ČUO. Uglavnom sam reagovao na nju, verovatno kao i mnogi, kroz pošalicu jer se savetovane radnje potiru tj. suprotne su jedna drugoj pa na „prvu loptu“ poslovica zvuči nelogično i smešno, kao da ju je izjavio sam Alan Ford.
Ali…
Razumevanje ove, može se slobodno reći, vanvremenske poslovice, nas zapravo vraća nama samima. Za dalju analizu poslovicu ću razdvojiti.
Prva savetovana radnja nas, sa velikom pažnjom, podignutim kažiprstom i prizvukom grdnje, čak očinski, upozorava na nepobitnu činjenicu o večitoj propadljivosti i prolaznosti ljudskog života. Podseća nas na ograničeni broj uzdaha kao i izdaha, sve do onog konačnog. Skreće nam pažnju na ograničeni broj momenata bili oni „ahaa“ ili „o, ne“ ili nekih drugih. Skrenuće nam pažnju i na onu činjenicu – da će sve proći, bilo lepo ili ružno. Treba skrenuti pažnju i na zloupotrebu poslovice kada se onaj drugi deo namerno izostavljao i pružao kao lajtmotiv, a svoje otelotvorenje imao npr. devedesetih godina prošlog veka u urbanoj poslovici: „Živi brzo, umri mlad i budi lep leš“, jer se činilo uzaludno i kontraproduktivno težiti nekim vrednostima višeg reda pa se stvarao utisak da je „bolje“ iživeti se (ili iživljavati se nad sobom i drugima) i na taj način ispunuti svrhu svog postojanja bez većeg cilja od pukog zabavljanja.
„Požuri čoveče“, kao da nam neko šapuće i nastavlja: „kratkog si daha, a nisi slučajno ovde!“ Ali nije sve tako crno i sa depresivnim prizvukom.
Drugi deo (tj. kako da žurimo) pa skoro majčinski i sa blagim oprezom, upućuje nas na ključnu važnost kako zapravo živeti sa istinskim osećajem za suštinu života.
U tome kako zapravo živeti, a ne životariti i kako to postići, mogu nam pomoći, ni manje ni više, još nekoliko saveta iz istorije i jedna priča (od mnogih) iz Biblije.
Iznad ulaza u hram u Delfima (Grčka), posvećen Apolonu, stoji „Gnoti seauton“ (grčki – γνῶθι σεαυτόν) što se prevodi kao: “Upoznaj sebe” ili “Spoznaj samoga sebe”, a naporedo stoji i preporuka “Meden agan”, tj. “Ništa suviše, nađi meru”. Sasvim je jasno da čovek, od svog rođenja, upoznaje sebe, kao i svoje mogućnosti razvoja. Tokom svog odrastanja dolazi do jednog momenta koji je kao sa namerom u nama, do momenta zaboravljanja da se možemo i dalje razvijati. Često dolazi do prestanka brige o sebi i osećamo da se ne možemo više menjati i da smo takvi kakvim se vidimo – nepromenljivi. Živeći u takvoj zabludi, čovek sebe zaboravlja i usmerava se ka slici koju drugi imaju o njemu, onda svoju neprocenjivu energiju usmerava ka tome da zadovolji druge (u čemu, kao po pravilu izostaje ljubav), a sve to čini kako bi sebi bio podnošljiviji i kako bi bio prihvaćen od okruženja. Smeliji koji krenu putem samospoznaje nailaze na mnoge distorzije i težine nastavka razvoja, jer na tom putu, u stvari, susreću autentičnog sebe. Ovi “samopretraživači” koji su na tragu svoje duše mogu uočiti da približavanje svojoj autentičnosti ne donosi ništa spektakularno, jer je sve opisano proces u kome svoju dragocenu životnu energiju ne rasipaju na “mamce” već isključivo ka ličnim sposobnostima i talentima. Kada žive u skladu sa sobom tj. kada uočene sposobnosti i talente dalje razvijaju, osećaju usklađenost sa životom, a samim tim i zadovoljstvo.
U ovom delu dolazimo do priče iz Evanđelja po Mateju (25:14-30) u kojoj je izrečena Isusova alegorijska priča o gospodaru koji odlazi na put i slugama poverava novac, a po povratku traži dato. Jednom slugi dao je 10, drugom 5 a trećem 1 talanat (antička jedinica za masu). Po povratku samo treći sluga nije udvostručio dato nakon čega mu gospodar to i oduzima, prekoravajući ga zbog toga. Priča se tumači tako da je svim ljudima dat neki talenat i/ili sposobnost (nekome više, nekome manje) i ukoliko dozvolimo da oni u nama zakržljaju i zamru, (jer prema životnom zakonu – u čovekovom razvoju nema stagnacije, ili napreduje ili nazaduje tj. propada), postoji velika verovatnoća da ćemo živeti odnosno životariti uz osećaj nemira, potištenosti i promašenosti.
Tako, u Poslanici Rimljanima 12:6 stoji: “A imamo različite darove po blagodati koja nam je dana: ako proroštvo, neka bude po meri vere;”, 12-7 “Ako li službu, neka služi; ako je učitelj, neka uči;” 12-8 “Ako je tešitelj, neka teši; koji daje neka daje prosto; koji upravlja neka se brine; koji čini milost neka čini s dobrom voljom”, 12:9 “Ljubav da ne bude lažna. Mrzeći na zlo držite se dobra”, što u suštini ukazuje da radimo ono za šta smo rođeni i ako to budemo radili s ljubavlju, imaćemo osmišljen život, tj. naš život će “za nas” imati smisao.
Kako zapravo otkriti za šta smo rođeni (a da ne pretražujemo na Google-u)? Tokom psihoterapeutskog procesa, često se klijentima postavi pitanje: “Da ne morate više da radite i zarađujete, čime biste se bavili? “Šta bi vas ispunjavalo?” Ukoliko ste izdržali čitanje ovog teksta do ovog mesta, slobodno se zapitajte i dajte sebi vremena da odgovor dođe iznutra, bez “paljenja glave”. Ukoliko vam je duša poslala poruku i ukoliko ste uspeli da je “sinujete”, zapitajte se kako biste se osećali da to zapravo i radite. Ako vam se pojavi osećaj sreće, zadovoljstva, ispunjenosti i mira, pa…. ”ta-daaaa”, na dobrom ste tragu. A ako vam se pojavi osećaj da ćete biti bitni, uspešni, “veliki”, moćni i slično, onda ste u pogrešnom vozu, jer pogrešna ambicioznost vodi još goroj propasti, jer ste otvorili vrata gordosti (e ovo već možete da google-ate ili zakažite seansu pa da zajedničkim snagama rešimo pošast).
Da se polako vratimo na suštinu, jer nemamo mnogo vremena. Ukoliko bi poslovicu prema analizi proširili, ona bi glasila otprilike ovako: Slušaj čoveče, s obzirom da ćeš živeti nekih 60, 70, 80 godina i da ćeš se dosta mučiti, požuri, pokušaj da se osvrneš na sebe i one stvari koje voliš da radiš ili da radiš one stvari gde sebe voliš kada ih radiš i usmeri se da ovladaš svim onim veštinama kako bi taj posao radio najbolje i što je najvažnije, radi ih sa ljubavlju, polako i sa merom što će ti ujedno i osmisliti život. Uf! Nije ni čudo što se međ’ narodom zadržala ona kraća varijanta.
Sada kada znate sve, hrabro napred… i festina lente, što bi rekle babe na latinskom.
Autor teksta Nikola Savić
foto: shutterstock.com
