Sportisti sa invaliditetom uspešni na mnogobrojnim takmičenjima
Osvajaju svet, ali ne i Srbiju
Danas u Rio de Ženeiro putuju naši paraolimpijski takmičari. Veći deo javnosti nije upoznat sa time da Srbija ima uspešne sportiste sa invaliditetom, još manje u njihove priče. Oni su borci, kako u životu, tako i na borilištima. Ovaj tekst nastao je 2014. godine prilikom mog obilaska Doma za odrasla invalidna lica “Dragiša Vitošević”. Pored teške sudbine koja ih je zadesila, oni ne očajavaju i biraju da budu srećni. Vedrina i optimizam su oružje koje pored svega poseduju i to je razlog zbog koga će se ovaj tekst ipak naći u rubrici “srećne vesti”.
Zbog jednog nespretnog pada na ledu, Miloš Mitić zauvek je ostao prikovan za invalidska kolica. Zadobio je povredu vrata koja se odrazila na gubitak hoda i lošiju koordinaciju ruku. Miloš nije odustao, upisao je Elektrotehnički fakultet u Beogradu i zbog posebnih potreba postao stanar Doma za odrasla invalidna lica „Dragiša Vitošević” u Zemunu. Život u Domu doneo mu je novu snagu i pomogao da spozna svoje sklonosti prema sportu. Sada je Miloš perspektivni sportista za osobe sa invaliditetom. „Bacanjem čunja se bavim već tri godine, motivisali su me prijatelji iz Doma i dopalo mi se. Upoznao sam selektora Vlastimira Golubovića i tako je sve počelo”, priseća se Miloš.
U Srbiji trenutno živi preko sedamsto hiljada osoba sa različitim vrstama invaliditeta. Mali broj nastavi da vodi socijalni život, a retki prkose invaliditetu baveći se sportom i takmičući se u različitim sportskim disciplinama.
Sportsko–rekreativne aktivnosti su od velike važnosti u rehabilitaciji osoba sa invaliditetom. Po završetku školovanja, ove osobe uglavnom bivaju prepuštene same sebi. Zbog velikih psiholoških barijera samo nekolicina njih se odluči da se posveti fizičkim aktivnostima.
„Osobe sa invaliditetom izbegavaju da izađu napolje iz svojih domova, o bavljenju sportom da ne govorim. Zatvaraju se u sebe i povlače se iz društvenog života“, tvrdi Vilijam Maksimović potpredsednik Sportskog saveza invalida Srbije.
Cilj bavljenja sportom jeste jačanje ličnosti, samopouzdanja, samopoštovanja koja vodi socijalizaciji ličnosti. Mnogo je primera među ljudima koji su postali stabilnije ličnosti i povratili mentalnu snagu.
Sanja Mitrović, dobitnica zlatne medalje u stonom tenisu za invalidna lica u Splitu, 2012. godine, smatra da su osobe sa ovim problemom nedovoljno angažovane u cilju menjanja svesti okruženja. Skrivanje od javnosti je problem velikog dela ove populacije. „Neophodno je da se mi, osobe sa invaliditetom, više uključimo u javnost, da okruženje vidi da smo normalni ljudi, da nemaju odbojnost. Onda bi bilo bolje i nama“, navodi gospođa Mitrović.
Kristina Živaničić, trener plesa u kolicima, ističe da se suočava sa velikim problemima u radu. “Kao trener plesa u kolicima nailazim na velike teškoće da ih motivišem da treniraju, ne uspevam u tome. To je rezultat stanja u kom se ova disciplina nalazi”, zapaža Kristina Živančić. Ona dodaje: „Iako je ovo paraolimpijska disciplina, u Srbiji nije na visokom nivou. Nemamo sale za treniranje, nemamo stručan i angažovan kadar, usamljeni smo u svemu ovome. To je začarani krug gde jedan problem povlači drugi”, naglašava gospođa Živančić.
U Srbiji postoje dve socio–humanitarne sportske organizacije, koje se bave uključivanjem ovih osoba u sport, to su: Sportski savez osoba sa invaliditetom Beograda i Sportski savez invalida Srbije. Ipak podrška državnog vrha uglavnom izostaje.
Prvo učešće srpskih sportista na Paraolimpijskim igrama bilo je 1972. godine. Do danas su osvojili 108 medalja i oboreno je preko deset svetskih rekorda u različitim disciplinama. Pored Paraolimpijskih igara, naši takmičari učestvuju i na svetskim i na evropskim takmičenjima.
Predrag Peruničić, državni sekretar za sport, smatra da se dovoljno ulaže u sportove osoba sa invaliditetom. „Njihovi uspesi pokazuju da sistem paraolimpijskog sporta u Srbiji funkcioniše i da strategija i ciljevi koje smo postavili daju rezultate. Koliko nam je važan sport osoba sa invaliditetom najbolje govori činjenica da je za Paraolimpijski komitet ove godine iz budžeta opredeljeno 42 miliona dinara, što je za 70 odsto više nego 2013.”, navodi Peruničić.
Vilijam Maksimović, potpredsednik Sportskog saveza invalida Srbije, problem nalazi u nezainteresovanosti medija i sponzora za njih. „Mediji se ne odazivaju našim pozivima za takmičenja i ne posećuju turnire koje organizujemo, verovatno nismo dovoljno atraktivni za njih. Ministarstvo sporta i Ministarstvo rada ne obezbeđuju sredstava, koje smo ranije dobijali. Situacija je jako teška, ali se sami borimo”, navodi Maksimović.
Na Paraolimpijskim igrama u Londonu 2012. zlato su osvojili Željko Dimitrijević u bacanju čunja i Tanja Dragić u bacanju koplja, dok su srebrne medalje osvojili Draženko Mitrović, bacač kugle i stoniteniseri Borislava Perić-Ranković i Zlatko Kesler.
Sanja Mitrović je zadovoljna načinom na koji Grad Beograd izlazi u susret invalidnim licima: „Čini se da se situacija menja u povoljnijem smislu po nas, jer su u gradu spušteni trotoari, rampe u prevozima, omogućeni su nam treninzi u SC „11. april”, gde dobijamo besplatne termine i stolove za stoni tenis.“
Paraolimpijske igre u Londonu 2012. godine imale su povoljan uticaj po invalidna lica. Medijska propraćenost ovog događaja se odrazila i na veću zainteresovanost za sportove lica sa invaliditetom, ali se takav „trend” nije nastavio.
„Svest ljudi se teško menja, ali je na našu sreću podignuta na viši stepen, jer nas od Paraolimpijade u Londonu ljudi ne doživljavaju kao tamo neke jadne invalide, koji su otišli da plaču i kukaju, već su otišli da se bore za svoju državu i boje svoje zastave“, navodi dobitnik zlatne medalje na Paraolimpijadi u Londonu 2012. godine Željko Dimitrijević.
Propisi Evropske unije nalažu državama članicama da moraju više pažnje da posvete ovoj oblasti, ali kod nas nema naznaka da će se uskoro nešto promeniti. Država ne pruža osnovne uslove za treniranje, tako da se naši sportisti sami organizuju kako bi se što bolje spremili za takmičenja.
„Kada smo došli iz Londona svi su nas podržavali, državni vrh nam je obećavao da će se u budućnosti više podržavati paraolimpijski sport, ali to se zaboravilo u međuvremenu. U Velsu je nedavno održano Evropsko prvenstvo u atletici, to nigde u medijima niko nije propratio. Mi smo imali na tom takmićenju osvojenih pet srebrnih i jednu bronzanu medalju“, primećuje Dimitrijević.
Jedino mesto prilagođeno takmičarima paraolimpijskih disciplina je Dom za odrasla invalidna lica, u kojem su stanari udruženim snagama napravili sve neophodne sprave. Kao i u svakom sportu neophodne su pripreme za velika takmičenja. Boravak u hotelima je skup, a smeštaji nisu pristupačni za sve oblike invaliditeta.
Borba za osvajanje medalje je sa svakim takmičenjem sve teža, sportovi osoba sa invaliditetom u svetu dostižu viši nivo. Takmičari dobijaju bolju finansijsku podršku, što za posledicu pruža sve bolje rezultate.
„Vremenom su kriterijumi u tekmičenjima su postali sve viši, daljine se povećavaju u bacačkim disciplinama, brzine se smanjuju u trkačkim disciplinama. Naravno, doprinos tome pruža i tehnologija koja napreduje. Kada je reč o ovom problemu mi smo kao zemlja mnogo hendikepirani, ali imamo ono što drugi nemaju, a to je da kada je najteže damo najviše“, ističe Željko Dimitrijević.
Može se primetiti da osobe koje su pobedile psihološke barijere postaju izuzetno mentalno jake. Vlastimir Golubović, selektor i trener, prepričava iskustva u radu našim paraolimpijcima. On tvrdi da ih često nije potrebno motivisati, već da se oni sami motivišu. „Kada sportisti iz redovne populacije na takmičenjima klonu duhom, tada ih bodre i ulivaju im veru takmičari sa invaliditetom“, ističe Golubović. Priseća se kako su izlazili kao pobednici iz neverovatnih situacija. „Draženku je tekla krv sa dlanova od popucalih plihova i peškirima je zaustavljao krv da bi nastavio dalje, to je velika snaga volje.“
Paraolimpijski komitet Jugoslavije nastao je 1999.godine, dok je Paraolimpijski komitet Srbije postao 2004. On ima nadležnost isključivo nad paraolimpijskim sportovima: atletika, stoni tenis, streljaštvo, plivanje, sedeća odbojka, košarka u kolicima, ples u kolicima, biciklizam, global, džudo, skijanje i konjički sportovi.
Dok naši sportisti sa invaliditetom osvajaju medalje na svim takmičenjima širom sveta, krivicu za stanje u ovoj oblasti ne snosi niko. Odgovornost je uvek na „onim drugima”. Nije toliko važno da li je potrebnija pomoć medija u promovisanju ili je neophodnija finansijska potpora države i sponzora. Najvažnije je da ovi sportisti dobiju ugled i poštovanje ovog društva koje zavređuju. Ovim ljudima je potrebna pomoć, a ne sažaljenje.
