Sigurno ste mnogo puta čuli da neko kaže: “Ne pamtim da sam se ovoliko smejao”.
Kao i da se neko teško može setiti da se nečemu lepom obradovao. Neko ne zna kada je poslednji put osetio sreću. Šta se desilo ljudskom biću u ovom vremenu i prostoru te je zaboravio da se raduje, smeje, pa čak i da smehom istera suze iz očiju. Problemi? Brige? Jesu li oni stali na put radosti, sreći i životu? Veoma je moguće da u jednoj meri jesu, ali malo je verovatno da ljudi tokom vekova nisu bili siromašni, gladni, bez posla, da nisu bili u ratu, ropstvu i u svim drugim životnim nedaćama.
Mihail Labkovski, poznati ruski psiholog, pokušao je da odgonetne razloge zbog kojih mnogi ne osećaju sreću.
Nasleđe
Osnovni razlog vidi u usvojenom načinu ponašanja u okviru porodice. Strah od sreće – česta je pojava u mnogim domovima. Roditelji uglavnom greše kada potiskuju sreću, ćute o njoj i ne prenose je na decu. Nesvesno, deca usvajaju ovaj model ponašanja. Pored ovog razloga, čest je i onaj po kome roditelji najmlađima prenose strah od kazne ukoliko budu srećni. Talas sreće prati talas tuge – razmišljanje po kome sreća mora biti kažnjena usađuje kod ljudi srah od ovog osećanja.
Kult jadikovanja
Mnogi nesvesno neprekidno kukaju. Ukoliko ih utešite ili im ponudite rešenje nemojte se iznenaditi ako se naljute na vas. Zašto? Oni su navikli da se žale na svoje probleme. Ukoliko ih reše, naći će nove, ako ih nemaju, izmisliće ih. Ovakvi ljudi uživaju da ih ljudi sažaljevaju. Mnogima ovakav način života predstavlja hobi. Ljudi svesni problema nalaze način da ga reše, oni koji neurotično žele da jadikuju, neće tražiti način da pomognu sebi.
Realnost vs. mašta
Brojni su oni koji u imaginaciji stvore sliku problema koji u realnom životu ne postoji. Onda u stvarnosti počinju da očajavaju ili da pokušavaju da reše problem koji je fiktivni.
Rasipanje pažnje
Ruski psiholog smatra da preterana želja za pomaganjem drugim ljudima može biti uzrokovana time da ljudi intimno misle da nisu vredni pažnje i poštovanja, zato na sve načine pomažu drugim ljudima ne bi li popravili sliku o sebi u očima drugih ljudi. Oni na ovaj način pojačavaju samopouzdanje. Ovakvim ljudima psiholog Mihail savetuje da ne priskaču u pomoć ljudima koji to od njih ne traže, već da se posvete samo onima kojima je njihova pomoć zaista potrebna.
Ko te šta pita?
Labkovski takođe ističe da ne treba odgovarati ili reagovati na nešto što se ne odnosi direktno na vas. Ukoliko biste brzo želeli da date odgovor na pitanje koje vam niko nije direktno postavio, emitovali biste uznemirenost i nesigurnost.
Kad volim, a kada sam zavisnik?
Mnogi ljudi ne prepoznaju razliku između ljubavi i zavisnosti od nečega. Kada nešto volite vi to naravno nećete ostaviti, a kada ste zavisni od nečega često ćete reći da to i volite, samo zbog nemoći da to nešto ostavite. Kao dobar primer Labkovki navodi nikotinsku zavisnost. Kao višedecenijski pušač susreo se sa ovim problemom, prvi put cigarete je ostavio na sat vremena i četrdeset minuta jer se uplašio za svoj život, zvanično ih je ostavio tek onda kada je priznao sebi da ih ne voli.
Rutina, pa šta?
Ruski psiholog smatra da u rutini nema ništa loše. Život po pravilima unosi sklad, dok stalna želja za iskakanjem, novim iskustvima, aktivnostima i saznanjima unosi nemir u život. On kaže da ljude često obuzima strah da nešto neće stići, da nešto neće uraditi, da čak završe po pet fakulteta, ali ostaju uznemireni. U ovoj pojavi on primećuje neurotičnost.
“Ako želiš da menjaš svet, počni prvo od sebe”
Jedno od osnovih pravila kada letite avionom jeste da ukoliko dođe do nezgode treba spasiti prvo sebe, pa tek onda onog do sebe. Isto pravilo trebalo bi primeniti i u životu, prema savetu psihologa. Čak ni vaše dete neće poslušati vaš dobronameran roditeljski savet, ukoliko ga se i vi sami ne pridržavate.
Šta će svet reći?
Svet će uvek pričati, vi ćete svakako nekad biti tema, ma kakvi bili. Osvrtanje na priče i mišljenja okruženja može umnogome da unesreći vaš život. Psiholog savetuje da nekada testirate sebe i da svesno ne učinite nešto što okruženje od vas očekuje, ovakvim gestom ćete ojačati samopouzdanje i steći ćete naviku da ignorišete osudu.
Moranje nije ljubav
Kao i kod zavisnosti, nije sve što nazvamo ljubavlju baš ljubav. Često se od nas nešto očekuje, kada to ponavljamo postaje moranje, dok mi nesvesno ubedimo sebe da to nešto volimo. Treba jasno postaviti granice između ovih osećanja. Zato, ne radite uvek stvari zato što “to tako treba”.
foto: TheHealthSite.com
izvor: detinjarije.com
