Sinoć se veći deo muške Srbije pratio najvažniju sporednu stvar na svetu. Crvena Zvezda i Partizan izborili su se za plasman u grupnu fazu Lige Evrope. Ja o ovome, priznajem, nemam nikakvog pojma, ali me je navelo da saznam kada je fudbal stigao u Beograd i čija je noga prva driblala po Srbiji.
Izvesni Hudo Buli školovao se za trgovca u Nemačkoj, gde je imao priliku da se upozna sa najslavnijim sportom. Pravila fudbala učio je u klubu “Germanija”, pa je po dolasku u Beograd rešio da svoje znanje prenese na druge, koji su do tada znali samo streljaštvo, jahanje, gimnastiku, dok su se sportovi sa loptom pripisivali zgubidanima. Kultni list “Večernje novosti” objavili su 23. maja 1896. godine tekst o gimnastičarima “Sokola” koji su se igrali sa loptom i to samo nogama. Prva lopta u Beogradu bačena je na mestu Srpske akademije nauka i umetnosti u današnjoj Knez Mihailovoj ulici. Mladi su se uključivali, igrali su satima, bez poznavanja pravila. Njihovo pravilo tada bilo je da za tri kornera izvode penal, kao i da se teren osvoji tako što se lopta šutne što dalje, dobri fajteri bili su izrazito dobri fudbaleri, a kada golman uhvati loptu morao je sa njom da trči oko direka koji je predstavljao stativu.
Praški učitelj gimnastike Gustav Fajfer, podučavao je gimnastiku školarce Prve gimnazije i “Sokola”, pošto je i on zavoleo sport za zgubidane, oformljena je fudbalska sekcija “Sokola”. Pravila za prvu fudbalsku sekciju napisao je Buli, treniralo se u Knez Mihailovoj ulici. Nedugo zatim stvorena je potreba da se formira “Prvo srpsko društvo za igru sa loptom” u Trgovačkoj kafani. Prva javna utakmica održana je 1899. godine u Topčiderskom parku. Buli je od daščica sa kaišem napravio kostobrane, a teren je bio vrlo skroman sa improvizovanim golovima. Naravno da je “Prvo srpsko društvo za igru sa loptom” ugašeno zbog finansija, ali je već 1903. godine osnovan novi klub, zatim su se nizali “Srpski mač”, “BSK”, “Velika Srbija”. Igrači ovih klubova brinuli su se o terenima, svlačionicama, dresovima i loptama. Umesto današnjih psovki mogao se čuti po koji zabrinuti vapaj “Ubiše dete”. Sa stvaranjem klubskih rivala, nastajali su i konflikti, pa su se mogle čuti čarke, odvajali su se navijači koji su lupali o kante, nosili štapove koji bi često završili i na terenu. Nervozu na tribinama počeli su da ubijaju grickanjem. Tadašnjim klubovima najteže je bilo da nađu golmana, a igrače koji su sa studija iz inostranstva dolazili kako bi pikali loptu zvali – “šampionima”.
Zbog nedostatka golmana puštena je buva kako se za branioca gola biraju deca iz uglednih kuća, od imućnih roditelja, sve kako bi pozicija ovog igrača dobila na prestižu. Neretko bi ponosni otac kupio loptu i dao sina za golmana, ali kad krene po zlu, znao je da pokupi i sina i loptu pa napusti utakmicu. Najpoznatiji golman od 1903. do 1913. igrao je u “Šumadiji”, a zvao se Dragoljub Mihailović. Gorostasan, krupan, oštrog pogleda ulivao je strah u kosti protivničkim igračima. Jednom prilikom je ekipa “Šumadije” pretrpela strašan poraz od ekipe “Bačke” iz Subotice pošto je gospodin Mihailović rešio da brani u šumadijskoj nošnji, pa mu se nije mililo da se baca za loptom.
Bilo je to vreme u kome se sport trenirao isključivo iz ljubavi i zabave. Vreme u kojem su se utakmice posećivale kako bi se podržao sin, rođak ili komšija. Vreme u kome su igrači krpili lopte i postavljali oznake za stative. Kada je igrač mogao da uzme loptu i ode kući, a kada je navijač mogao samo da lupa o šerpe. Sinoć je bilo veče srpskog fudbala, a onda sledi pitanje kada je sport prestao da bude deo rekreacije i zabave i postao povod za dodavanje nula u papirima.
izvor: Politikin zabavnik
foto: saznajlako.com
