Indijska deca će uskoro početi da pohađaju obavezni kurs sreće. Njihove vlasti su se ozbiljno zabrinule pred podacima istraživanja koja kažu da je svako četvrto dete u Indiji depresivno. Pripremili su projekat ministarstva koji između ostalog uključuje obaveznu nastavu o sreći.
Sama pomisao da sreća i minisarstvo idu u istoj rečenici budi jezu u meni. Osim, kada je neko srećan što je dobio posao u ministarstvu. Srećom, deca na ovom kursu neće biti ocenjivana, jer na šta bi ličilo da neko dobije trojku jer nije bio dovoljno srećan tokom pohađanja kursa. A tek da odgovaranje za veću ocenu izgleda kao klibesanje pred tablom, punom učionicom đaka i profanom koji gleda preko naočara ocenjujući koliko je smeh iskren. Na stranu ove pokušaje pošalice sa jednom dosta ozbiljnom temom kao što je sreća jednog naroda, još gore, dece. Nikada ne bih pomislila da deci u Indiji nedostaje sreća. Zar u Indiju ne idu svi po tajnu, začin ili esenciju sreće? Nije li tamo odgovor na pitanje o sreći? I samo mi nemojte reći da je ovo deo koncepta materijalizacije sreće. Valjda nije nekome palo na pamet da sprovede istraživanje, utvrdi da ta sirota deca nisu srećna po predviđenim parametrima, pa da su lukavo rešili da uvedu “red” u koncept sreće? Molim vas, recite mi da grešim, jer teško bih podnele naokolo srećne robote.
Utešilo me je čitanje komentara ispod ove vesti na domaćim portalima. Srbi još uvek čitaju između redova, pa nisu sa velikom srećom dočekali srećnu vest o kursu sreće. “Sreća nije cilj, nego put”, bio je najčešći komentar kada ga parafraziram bez izvlačenja iz konteksta. I kada pomislim da ovde svašta može da urodi plodom, na sreću, primetim da se ne može baš sve ni podvaliti. Ili nam bar sreću ne mogu podvaliti, ni u tableti, ni na kursu. A ako taj osećaj sačuvamo, možda Srbija postane nova Indija, siromašna banja za obolele od besmisla.
