Svedoci smo da se sve sa vremenom neumitno menja. Jezik je dinamična kategorija koja svoju živost pokazuje svakoga dana.
Kako? Razgovaram za rođenom (analognom) bakom i svaku desetu reč ne razumemo jedna drugu. Govorimo istim jezikom, na istom prostoru (dakle lokalizmi i dijalektizmi nam nisu prepreke), ali ona odbija da arhaizme stavi u knjigu istih, kao i da ih zameni novim rečima. A ja? Ja sam bejbi bum generacija. Rasla sam uz svetlo televizije, Cartoon network – a, računara, tableta, pametnih telefona i svega što smo u paketu dobili. Ipak, društvene mreže dočekala sam skoro punoletna.
Ovaj tekst inspirisala je fotka na kojoj između egipatskih hijeroglifa i popularnih Emoji-a stoji jednakost. Dakle 4 hiljade godina i vratili smo se na nivo gde umesto pisma koristimo oznaku za određenu reč. Ta lenjost izražavanja posledica je toga da ljudi nikad više nisu pisali, kao i da prosečan čovek nikada više nije čitao, a da sadržaj koji čitamo nikada nije bio nekorisniji. Svakodnevno čitamo novine, portale, novinske naslove, statuse, objave, viceve, deklaracije, poruke… Kako bismo pratili brzinu kojom se sve to dešava, objavljuje, čita, briše, izlazi novo, daje odgovor, postali smo sve ekonomičniji u upotrebi reči. Skraćenice više nisu dovoljne, pojavili su se stikeri koji dočaravaju naša osećanja, misli i sve prateće poruke koje želimo da pošaljemo u tom momentu.
I dok nekome na Viberu pišemo o sinoćnom izlasku, na Whatapp-u vodimo poslovni chat, sve vodeći računa o svakoj reči, pamteći uputstva, zahteve i očekivanja saradnika. Sa druge strane na sms dobijamo emotivne poruke partnera, a na Instagramu nam neko daje odgovor na Story priču. Aplikacija Messinger neprekidno zvoni obaveštavajući nas da se nepročitane poruke iz časa u čas nagomilavaju. Jedan mozak sa druge strane trudi se da procesuira misli, reakcije i odgovore na svaku od tih konverzacija. Tako nam lice od širokog keza prelazi u zabrinutost, pa prasak u smeh, zatim negodovanje i sve tako u krug. I dok naše lice posmatraču poprima odlike šizofrenije, pametan telefon postaje sve pametniji, pa nam daje mogućnost da razgovor ubrzamo govornim porukama, sve idući na štetu naše pismenosti.
Koliko je ovaj vid savremene prepiske oštetio komunikaciju u celini, posebno u živom kontaktu, pokazuje razgovor koji sam nedavno vodila sa pripadnikom mlađe generacije, koji mi je na svako pitanje koje sam postavila odgovarao palcem, odnosno LAJKOM. “Pozitivno neko dete – sve mu se sviđa”, mislim se.
Ali, nisu sva deca nema od četova, niti su im svima zadebljali palčevi. Kao što nisu ni svi pripadnici “stare škole” ostali neoskrnavljeni novotarijama. Sa druge strane, kao kontrateža početku priče, imam i digitalnu rođenu baku. Gledajući njene skorašnje fotografije nisam mogla da ne primetim da na svakoj u vazduhu drži palac. Pitala sam je: “Zašto na svakoj fotografiji pokazuješ palac?”
“Dajem lajk, Đurđa”, nasmejano mi je odgovorila.
“FejZbuče, fejZbuče i babu si mi pokvario”, mislim se.
