Dušan Fager (Duke Faeger) je Srbin rođen u Sjedinjenim Američkim Državama. On je glumac koji čezne da zaigra i u Srbiji. Želeo bi da se okuša u domaćim filmskim ostvarenjima kako bi imao priliku da u zemlji, iz koje potiče, boravi duže nego što to čini kao turista. Rođen je i odrastao je u Čikagu. Srpske običaje je učio od dede sa kojim je nedeljom odlazio na bogosluženja i pevao za pevnicom, igrao je srpski folklor, a mnogo kasnije zaigrao je rame uz rame sa najvećim holivudskim glumcima. U intervjuu za djurdjevak.com, Dušan na zavidnom srpskom odgovara na pitanja kako izgleda rad u Holivudu, kako se Srbi tretiraju u najvećoj svetskoj fabrici zvezda i otkriva šta mu je zaista bitno u životu.
Đurđevak: Živiš u Čikagu, nekoliko godina si živeo u Los Anđelesu. Kako je biti glumac u Americi?
Dušan: Kada bih vam rekao u samo jednoj reči, to bi bilo: teško. Moraš da imaš mnogo strplenja i da imaš debelu kožu da sve izržiš. Živeti kao glumac znači da moraš da se navikneš na to što te ljudi iz sveta filma (režiseri, producenti) stalno odbijaju i češće ti kažu “ne”, nego što te angažuju za ulogu. To sa druge strane znači da moraš imati neki drugi posao od koga bi zarađivao novac za plaćanje kirije, hrane i svih drugih troškova. To je realnost za većinu glumaca ovde, a pogotovo nama koji radimo u pozorištu.
Đurđevak: Koliko često dolaziš u Srbiju i šta te veže za domovinu?
Dušan: Poslednji put u Srbiji sam bio 2014 godine. U Čikagu sam odrastao, pa se malo sećam Srbije. Kada sam bio mali, sećam se da me je pokojni deda vodio svake nedelje u crkvu i služio sam za oltarom. Igrao sam folklor kada sam imao deset godina i skoro svaki vikend bih išao sa folklorom na neku zabavu u Čikagu i okolini. Naše crkve su svuda.
Đurđevak: Imaš li familiju još uvek u Srbiji?
Dušan: Otac mi je umro u Beogradu 2013. godine i nemam mnogo familije koji su živi i sa kojima imam kontakt. On je bio iz Like, u vreme rata sam izgubio neke rođake sa njegove strane. Oca sam upoznao tek kada sam imao 21 godinu, nisam živeo sa njim od svoje prve godine, tako da nisam imao ni priliku da se dobro upoznam sa rođacima sa tatine strane. Majka mi je iz malog sela koje se zove Baćina (blizu Varvarina). Došla je sa roditeljima u Ameriku kada je bila mala (posle Drugog svetskog rata). U to vreme nisu bile aplikacije poput Skype, Viber i FB, kontaktiralo se samo poštom i nekada telefonom, ali to je bilo previše skupo. Tako se vremenom izgubio kontakt sa familijom.
Iz predstave pozorišta u Čikagu
Đurđevak: Kako si se našao u glumačkim vodama?
Dušan: Počinjao sam da glumim kada sam bio u osnovnoj školi. Učiteljica me je pitala da probam neku ulogu za koju je trebalo da govorim naglaskom iz Teksasa. U to vreme, mislio sam da ljudi tamo pričaju kao kauboji i pokušavao sam najbolje što mogu da izvedem. Uspeo sam, tada sam zavoleo osećaj koji imam kada sam pred publikom.
Đurđevak: Glumiš u pozorištu u Čikagu. Da li ti je draži posao pred filmskom kamerom ili na pozorišnoj sceni?
Dušan: Jako volim filmove. Gluma na filmu i u pozorištu je potpuno drugačija. Počinjao sam u pozorištu i više volim glumu u pozorište zbog toga što možeš da prirodno rasteš sa karakterom. Ali, još kao dečak sam zavoleo filmove. U to vreme nismo imali sve ovo na televiziji što sadašnja deca imaju. Svaki vikend išao bih (sam ili sa drugarima) u bioskop da vidim šta ima novo. Na filmu možeš sve što poželiš i sve to možeš da pokažeš publici. Pogotovo sada sa svom tehnilogijom koju imamo. To je za mene stvarno magija.
Đurđevak: Snimio si brojne reklame, između ostalog za Coca – Colu, da li je to sastavni deo glumačke karijere u SAD?
Dušan: Ja sam snimao reklame ovde i u Evropi. Razlika je u tome što kada snimaš reklamu u SAD, dobiješ malo novca svakoga puta kada se emituje na televiziji. Ovde ima više od 350 miliona ljudi i skoro svako prati nešto na televiziji. Taj novac omogućava glumcima da rade u pozorištu i da ne brinu o plaćanju računa. U Evropi se reklama plaća jednom, što se zove “buyout” i znači da oni mogu koristiti reklamu koliko god hoće za vreme trajanja potpisanog ugovora.
Đurđevak: Šta je potrebno za ostvarenje karijere u zemlji u koju svi dolaze kako bi uspeli?
Dušan: Reći ću ti odmah kada pronađem tajnu, ali bih rekao da ako nemaš elastičnost, onda nemaš šansu. U isto vreme, treba se zapitati, šta je za svakoga lično uspeh. Sa vremenom i iskustvom shvatio sam da ukoliko si srećan svakoga puta kada radiš svoj posao, znači da si uspešan. Masovno ljudi nemaju tu sreću i preziru da idu na posao. Život je previše kratak da bismo se bavili poslom koji ne volimo.
Đurđevak: Kako izgleda Holivud iznutra?
Dušan: Teško je objasniti. Glavna poenta jeste da je Holivud biznis. Kao i u svakom biznisu, novac je najbitniji. Ukoliko ne donosiš profit filmskim producentima, onda te oni i ne angažuju, kao i u svakom poslu. To je razlog što viđamo non-stop iste glumce u svakom filmu. Razlog nije uvek taj što su oni najbolji glumci, nego zbog toga što oni donese profit, ljudi daju novac da bi ih gledali.
Sa snimanja filma “Disney’s The Kid”
Đurđevak: Radio si sa mnogim slavnim imenima, godinama si sarađivao sa Brusom Vilisom. Kako je došlo do te saradnje? Kakvo iskustvo nosiš?
Dušan: Počeo sam kada sam završio fakultet. Kao za većinu imigrantske dece, uspeh je da završiš školu i da nađeš posao. Ne u fabrici, kao što su naši morali, ali da budeš nešto što je u njihovim očima bolje. To je posao advokata, doktora ili nešto slično. Inače, čekao sam da uđem u akademiju da budem policajac. Međutim, drugar me je pitao ako hoću da radim na jednom filmu koji se snima u Čikagu. Pristao sam i već trećeg dana, oni su me izabrali da budem dabl za Brusa Vilisa. To znači da za vreme između snimanja scena, kada se menja svetlo i kamera, ja treba da ostanem da glumim kao Brus, dok on ide u njegovu prikolicu da se spremi za sledeću scenu. To je bilo lepše i bolje iskustvo, nego u bilo kojoj školi i stekao sam veliko iskustvo. Kada si u školi, oni te ne spreme za stvarnost u poslu koji te čeka po završetku školovanja, naročito u filmskom svetu. To je ogromna mašinerija koja se sastoji od 150-250 ljudi dnevno i svi moraju zajedno da rade po 4-6 meseci. To je skup posao, koji nosi veliki pritisak.
Đurđevak: Sa kime si još sarađivao i na kojim filmskim ostvarenjima si učestvovao?
Dušan: Alek Baldvin, Denzel Vašington, Ben Aflek, Mišel Fajfer i još mnogo njih. Imam sreću da sam imao priliku da radim i da dosta naučim od mnogih poznatih holivudskih glumaca. Kada si okružen njima i obračaš pažnju na to kako oni rade, nije moguće da ne naučiš nešto. Uglavnom, naučiš šta to znači da budeš profesionalac.
Šminkanje na setu
Đurđevak: Živiš li život slavne osobe u Americi?
Dušan: Daleko od toga. Ja trenutno nisam glumac koji ima snimanja svakoga dana. Kada dobijem neku ulogu u seriji ili na reklami, ljudi me zaustavljaju na ulici da me pitaju: “Da li si ti…?”, ali to traje samo nekoliko sedmica i meni to uopšte ne smeta. Inače, moje najlepše vreme provodim sa mojom ženom i sa naše dvoje dece. Volim da u slobodno vreme radim u porodičnoj bašti oko paprika, paradajza i takvih stvari.
Đurđevak: Šta si naučio radeći u holivudskoj filmskoj industriji?
Dušan: Mnogo ljudi misli da će biti zvezde kada stignu u Holivud. Oni nemaju pojma šta sve moraš da daš i koliko moraš da se žrtvuješ. Ja sam radio sa Brusom Vilisom skoro pet godina. Naravno da ima ogroman novac, ali sve ima svoju cenu. Utisak je da on ima sve i da živi normalno, međutim, on ne može da sedi u kafani sa prijateljima, njega ljudi konstantno prate, slikaju ga i uznemiravaju, to je nešto kao zlatni zatvor. Sve imaš, ali u isto vreme ništa nemaš.
Đurđevak: Šta te asocira i veže za Srbiju?
Dušan: Za mene je srpstvo jako bitno. Ljudima u Srbiji je teško da razumeju kako nas koji tamo ne živimo zemlja i koreni vuku, verujem da je onima koji nisu odrastali ovde u SAD teško da to i zamisle. Jedan od najvećih snova mi je da snimam u Srbiji, da bih mogao tamo više vremena da provedem, a ne da budem samo turista u Srbiji.
“Pterodactyl”, “Schwere Jungs”, “Chicago P.D.”, “Chasing Liberty” – samo su neka od ostvarenja u kojima se našlo ime Dušana Fagera.
Foto: Privatna arhiva
