Časlav Hadži Nikolić – život kao avantura

Doktor Časlav Hadži Nikolić po zanimanju  je neuropsihijatar, kako kaže, antropološke orijentacije. Knjiško znanje nije zadovoljavalo njegovu neutoljivu glad za pronalaženjem različitih, kros-kulturalnih metoda lečenja ljudi. Ovakvo traganje uglavnom se pretvaralo u avanture, a njegove priče bi mogle biti dobra podloga za romane ili filmske scenarije. Život obojen avanturama po najudaljenijim delovima sveta koštao ga je čestih poređenja sa Indijana Džonsom. Doktor Časalav Hadži Nikolić se u prvu pustolovinu uputio po završetku Medicinskog fakulteta, kada je u starom spačeku krenuo put Indije. Automobil, kojim je išao, u komadu je držala samo farba, a majstor koji je popravljao auto nije dobro čuo, pa je spačeka sredio kako bi  mogao da stigne do Inđije. Po povratku iz Indije, doktor je tradicionalnu medicinu izučavao u Kini, a najveću pažnju tokom karijere posvetio je Južnoj Americi i istraživanju načina kojima šamani Amazonije hiljadama godina leče članove svojih zajednica.

Kako je povod za ovaj intervju bio inspirativna životna priča doktora Hadži Nikolića, rešili smo da razgovor vodimo u vrtu njegove porodične kuće u Valjevu (po ličnom utisku ušuškanoj replici raja na zemlji). Ovaj ambijent poslužio je i kao scenografija za film „Šešir profesora Koste Vujića“. Doktor je u ovom delu priče govorio o detinjstvu, precima, mirisu Valjeva i prvim pustolovinama, dok su nam na smenu društvo pravili njegove kućne ljubimice (sve ženskog roda) labradorka Dara i mačke.

Đurđevak: Imate neverovatnu životnu priču, ali kada se dođe do biografije Vaših predaka, čini se da nije nimalo slučajno što živite baš tako sadržajan život. Kada ste primetili da u Vama rade geni Vaših predaka?

Dr Hadži Nikolić: Smatram da tu ima nasleđa. Vi znate da se prezivam Hadži, kako je došlo do toga?  To je jedna romantična, ljubavna i herojska priča. Moj pradeda je radio na imanju nekog gazde i zaljubio se u njegovu kćerku Sofiju, koja je bila najlepša devojka u Vranju. Krenuo je na hadžiluk u Jerusalim, došao je do Soluna, a u međuvremenu dođu Turci i otmu devojku i povedu je u Istanbul. On se vrati po oca devojke, tu su mu se priključili i prijatelji – pomagači. Turke i lepu Sofiju stigli su u Bugarskoj, gde je došlo do pucnjave. Sofijin otac i momak su tu teško ranjeni, ali su ipak uspeli da je otmu i vrate u Vranje. Sofijin otac je potom umro, moj pradeda je oženio Sofiju i preuzeo imanje. Opet je krenuo u Jerusalim, samo sada sa Sofijom, tako su oboje dobili hadžiluk. Ona je bila jako cenjena u Vranju, bila je čuvena Hadžika. To je priča po ocu. Što se tiče valjevske priče, moj deda je bio advokat u Valjevu, njegov otac je bio prota koji je imao viziju u svom životu i koji je svu svoju decu slao na školovanje u inostranstvu, oni su se školovali od Sorbone do ruskih vojnih akademija. Brat mog dede bio je kraljev savetnik, dok je moj deda Sveta bio advokat i rezervni artiljeriski potpukovnik koji je na Solunskom frontu učestvovao u letenju na avionima izviđačima radi osmatranja ratnih ciljeva. Kasnije su ga Nemci uhapsili i ubili u Mauthauzenu. Svi su oni putovali po svetu, po Evropi, dok mi je familija sa juga putovala po Turskoj, Bugarskoj, Jerusalimu. Verovatno i kod mene ima tog predačkog nasleđa, jer ja ni sada ne znam kako sam se odlučio na taj životni koncept koji sam preuzeo.

Đurđevak: Ima li istine da je Mitke iz dela „Koštana“ Bore Stankovića bio član Vaše porodice?

Dr Hadži Nikolić: Mitke je po mojoj vranjanskoj liniji blizak rođak mojoj porodici. Moj deda je bio boem, koji je mnogo vremena provodio sa Borom Stankovićem i prepričavao mu priče. Za našu porodicu takođe je vezan lik Nuša iz Borine priče „Uvela ruža“. To Vranje je posebna vrsta grada gde imate poseban osećaj, koji nemate na drugim mestima, taj doživljaj je nešto što se uvlači u vas. Valjevo isto tako nosi neki poseban utisak koji vi uvek nosite sa sobom. Čak ima neki miris, ne kao metafora, to je miris koji ja mogu da prepoznam sa ne znam koje daljine.

Đurđevak: Možete li da prepoznate sada neki događaj iz detinjstva kojim se moglo naslutiti da ćete imati život pun avantura?

Dr Hadži Nikolić: U dvorištu moje kuće u Valjevu stanovala je advokatska porodica, tu je živeo neki Sloba Komarac, bio je nekoliko godina stariji od mene i bio mi je idol. Jednoga dana čujem ja od nekoga: „Sloba je krenuo u Amazoniju“. Mi smo ga našli u Deguriću i sada mi nije jasno kako je krenuo u Amazoniju preko Degurića. On je imao, sećam se, šator, gramofon i nož. Ja sam taj nož zapamtio, tako da kada god sam se muvao po Amazoniji uvek sam pored sebe imao takav neki nož. Sebi sam kao malom govorio: „Ovo što je počeo Sloba Komarac, ja ću kad porastem, da realizujem“. Ta dečija radoznalost nas je ranije vodila da istražujemo, kasnije, nastavila se profesionalna radoznalost, radoznalost na drugom nivou.

Đurđevak: Vi ste dosta rano otišli iz Valjeva?

Dr Hadži Nikolić: Rano sam otišao, ali nikada nisam prekinuo tu vezu. I sada se sećam mnogih detalja iz kuće moje bake.  Sve raspuste sam provodio ovde. Čini mi se da je Valjevo tada nekako drugačije mirisalo, možda je to posledica mikroklime ili ko zna čega, imalo je taj neki miris koji ja i sada pokušavam da nađem. Vezu sa Valjevom nikada nisam prekinuo, ali sam je produbio. Kada sam završio fakultet počeo sam da živim u Valjevu.

Đurđevak: Da li je u tom periodu bio put u Indiju, starim spačekom?

Dr Hadži Nikolić: Put u Indiju je bio neposredno posle fakulteta, kada sam se opredelio da se bavim psihijatrijom. Mene je interesovalo zašto masa mladih ide u Indiju. Možda je to bio samo alibi da odem tamo, ali je svakako bio moj prvi odlazak u Indiju. Kasnije sam išao bezbroj puta, uvek je to bio neki drugi razlog da idem tamo. Jedanput sam išao u Indiju da vidim šta od tih joga tehnika može da se primeni ovde.

Bio sam jednom prilikom u gradu Varanasi, to je Sveti indijski grad, pored reke Gang. Tamo sam sreo grupu klinaca koji su išli ko zna gde. Sedeli su napolju, sa prostirkom od staklića na kojoj se mesec odslikavao, pušili su ćilam i svirali su indijsku muziku. Prišla mi je jedna devojka izvanredne lepote koja je imala prstenje sa praporcima na rukama i kako se kretala nastajali su zvuci. Rekla mi je da se zove Tri Tri i da ide u Katmandu, a ja sam njoj rekao da idem u Srbiju. Htela je da krene sa mnom. Naravno, nisam je poveo, šta bi ona radila u Srbiji. Odvela me je u njenu hipi grupu, sećam se da su pevali neke pesme koje jogini pevaju, to su bile tako potresne pesme o nekakvim propalim nadama, o beznađu, životu koji prolazi, a bili su mladi. Želeo sam da razgovaram sa njima sutradan, ali su oni tada već otišli. Posle mnogo godina u Njujorku, obilazio sam jednu bolnicu sa našim poznatim profesorom Kosovićem, tada sam čuo da me neko viče “My friend”, prepoznao sam boju glasa. Video sam jednu ženu u kolicima, bez zuba i kada sam joj rekao da je se ne sećam, ona mi je rekla da je Tri Tri. Tada sam video šta droga uradi od čoveka.

Đurđevak: Zašto su Vam oni bili zanimljivi, šta ste želeli da saznate?

Dr Hadži Nikolić: Oni su svi išli u Indiju da nađu odgovore koje im njihova kultura nije davala. Međutim, oni nisu mogli da dobiju te odgovore, jer nisu imali snage da izdrže taj napor koji ti odgovori traže. Dok su oni mislili da će u tajnom učenju nekog gurua dobiti te odgovore. Jogin koji je držao ašram, bihaljsku školu joge, pričao mi je da je dvanaest godina samo čistio sobu svog učitelja, pa je tek onda počeo da uči, pa se razvijao što je trajalo ceo život. Ovi nisu bili spremni na to, želeli su instant varijantu. Mislili su da će sa ganđom, jednom vrstom psihoaktivne supstance, lakše doći do tih visina, ali ostala je samo droga. Svi ti odlasci u egzotiku, u stvari imaju isti smisao, samo su neki novi klinci u pitanju. Oni tragaju za odgovorima na ista pitanja. Pošto mi živimo u profitabilnom društvu, masa prevaranata je sebe proglasilo učiteljima, pa su dolazili u Evropu i zarađivali na instant meditativnim seansama, mnogi su odavde odlazili tamo i vraćali su se sa pričama kako su postali učitelji joge, sve zloupotrebljavajući jedan ozbiljan filozofsko-religiozni koncept. To se sada dešava ponovo, samo na drugoj geografskoj širini.

Đurđevak: U kojoj meri je opasno koketirati sa takvim stvarima?

Dr Hadži Nikolić: Opasno je i u zdravstvenom i u psihološkom smislu.  Dešava se da ako se meditativna tehnika ne radi kako treba, da se začas uđe u stanje koje je vrlo blizu psihotičnog stanja. Dolazi i do  izolovanja od realnosti, da počnete da živite u nekom irealnom svetu, lako se tada ulazi u sekte. To što ljudi traže je nadomak ruke, možete naći ovde kod nas u pravoslavlju, ne morate uopšte da idete tamo.  Ali, čovek ode tamo da bi video da to može da dobije ovde. Mora mnogo i da nauči da bi uvideo da te odgovore može dobiti i kod nas.

Đurđevak: Nikada se niste zadovoljavali knjiškim znanjem koje školovanje pruža, uvek ste tragali za novim znanjima i odlazili po njih. Šta ste saznali u Kini?

Dr Hadži Nikolić: Ja sam se već tada orijentisao na lečenje bolesti zavisnosti. Pored ovih konvencionalnih tehnika (iz zapadne medicine), sigurno da postoji još nešto u svetu što može da pomogne ljudima. Ja ne mislim da je konvencionalna medicina jedini koncept koji mi treba da primenjujemo. Mi, lekari, kada se zaklinjemo Hipokratu, mi se zaklinjemo da ćemo pomoći našem pacijentu, ne pominjemo metodama iz koje kulture. U bolnicama u Kini postoje klasična odeljenja (hiruško, ORL, ginekologija), ali imate odeljenje za tradicionalnu medicinu. Oni na fakultetu uče na koju patologiju može da se primeni tradicionalna medicina, kao što uči primenu zapadne medicine. Mene je interesovalo kako oni primenjuju kinesku tradicionalnu medicinu kod zavisnika. To je bilo vreme posle Mao Ce Tunga, oni su meni tada tvrdili da oni nemaju zavisnike, što se meni činilo besmisleno. Mala Lo, koja je bila prevodilac, rekla mi je da probam da nađem odgovor u Hong Kongu. Tamo sam naišao na tehniku koja je bila otkrivena nekih pet – šest godina pre mog dolaska, otkrio ju je neurohirurg kada je pacijenta, koji je bio zavisnik, pripremao za operaciju i stavio mu je igle za anesteziju. Desilo se to da je kod pacijenta nestao apstenencijalni sindrom. Vratio je pacijenta iz hiruške sale, kada su se javile smetnje, pacijenta je ponovo primio, stavio mu igle i ponovo se povukla apsitencijalna kriza. Tako su shvatili da ta tehnika pomaže u lečenju bolesti zavisnosti.

Đurđevak: Koliko je tačna priča da ste vašu suprugu uzeli kao zamorče u radu sa akupunkturom?

Dr Hadži Nikolić: Jesam, kada se rađala moja prva kćerka, radio sam u Gradskoj bolnici i dogovorio sam se sa doktorom Acom Popovićem, koji je vodio trudnoću, da se porodi pomoću akupunkture. To je u Gradskoj bolnici bila tema dana što će Časlav da porađa ženu akupunkturom. Ja sam rekao Jasni: “Ako pisneš samo, propašće sve, ćuti i ako te boli”. Međutim, zaista je nije bolelo.

“Obični lekari leče bolest. Veliki lekari sprečavaju da do nje dođe, a najveći među njima nastoje da zdravlje pojedinaca utkaju u harmoniju univerzuma”, pisalo je na Železničkoj bolnici u Šangaju. Ova krilatica doktoru je bila potvrda da njegova istraživanja imaju smisla i da je na pravom putu. Zato se nije zaustavio na saznanjima sa azijskog kontinenta. Svaki slobodan odmor doktor Hadži Nikolić provodio je u novim istraživačkim avanturama. Kako se jedan neuropsihijatar “slučajno” našao u šumama Amazonije? Zašto ga je jedna modrica koštala udaljavanja od plemena? Kako je našao drevni grad u Peruu? I kakav je put od bojažljivog upoznavanja sa izolovanim plemenom do titule počasnog poglavice?

Saznaćete u nastavku.