Nastavak intervjua sa doktorom Časlavom Hadži Nikolićem
Guste, divlje, nepristupačne i opasne šume Amazonije, neukrotiva priroda bogata najlepšim i najopasnijim životinjama čuva hiljadama godina staru kulturu domorodačkog stanovništva. Njih je sve manje i kako sagovornik kaže, sve su bleđi i uplašeniji. Jedan običan virus koji vlada u našem svetu, mogao bi da pokosi čitav jedan narod. Sa njima otišlo bi njihovo nasleđe, znanje, mudrost, mitologija i sve što su godinama sticali, negovali i čuvali. Ovo su ostaci izvornog stanovništva američkog kontinenta koje je samo priroda sačuvala od agresivnog kulturnog imperijalizma, a koji su danas nepravedno okarakterisani kao „divlji, nekorisni, opasni“. Grupe koje su pristale na asimilaciju (stapanje sa drugim svetom) postale su socijalni talog, koji nikada neće steći punu ravnopravnost sa dominantnim stanovništvom, smatra sagovornik. Dok čitav svet agresivno juriša da ih zloupotrebi, iskoristi, „pripitomi“ ili da makar priviri u njihov svet. Mnogi žele da se očešu o njihovu egzotičnu kulturu, urade nekoliko selfija ili tv emisija, ne znajući u kojoj meri je svaki susret opasan po celovitost i život plemena. Oni beže, skrivaju se, čak i umiru kako bi sačuvali identitet grupe. Časlav Hadži Nikolić kod nas uvaženi lekar i istraživač, u sumnjičavom okruženju izolovanih naroda prepoznat je kao plemenit, dobronameran i bezopasan gost. Do njih se probijao čamcima, konjima, čak i puzeći ne bi li stigao do najskrivenijih naselja duboko u šumi. U njihovoj zajednici trudio se da bude koristan, dok beleži sva zapažanja i ulazi u sistem njihovog razmišljanja kako bi što bolje razumeo život pojedinca neokrznutog civilizacijskim tekovinama, poslednjeg slobodnog i nezarobljenog čoveka na planeti. Svoja iskustva podelio je u autorskoj knjizi „Kada se vidi ono što se ne vidi“, a o ličnom doživljaju i osećaju kada je prolazio kroz sve putešestvije podelio je sa čitaocima djurdjevka.
Priča o dolasku do kuranderosa i šamana, navela me je da razmislim o sličnosti sa sopstvenim teškoćama prilikom ugovaranja ovog intervjua. Doktora Časlava su tamošnji lekari ubeđivali da su priče o šamanima izmišljotine, a on mene kako nema ama baš ništa interesantno da kaže. Ne mogu reći da bojazan doktora nije bila opravdana. Shvatila sam da ga briga o tim usamljenim ljudima ne napušta ni u Srbiji, ni u rodnom Valjevu, kao i da to nije bila taktika kako bi se našao u njihovoj blizini, već istinska želja da ih zaštiti.
Priča koja sledi jeste priča o tekovinama jednog naroda, o njihovom izvornom i hiljadama godina starom načinu lečenja koji ima smisla i opravdan je jedino u uslovima u kojima oni žive, a efikasan je jedino pod kontrolom odabranog i godinama obučavanog šamana, dok je svako izvođenje njihove tradicije iz šuma Amazonije, zločin prema tom narodu. Popularnost koju su šamani i njihovi metodi lečenja doživeli tokom proteklih godina slična je onoj iz prethodne priče o Indiji. Tačnije, da krize identiteta i pitanja smisla niču kao pečurke među mladima u zapadnoj kulturi, dok se čitave industrije bave zloupotrebom tradicija ovih naroda, što za posledicu ima nekontrolisanu upotrebu psihoaktivnih supstanci.
Đurđevak: U Vašoj knjizi piše da ste se “korak po korak sa andskih visoravni spustili u kišne tropske šume Amazonije”. Kako je do toga došlo?
Dr Hadži Nikolić: Otišao sam u Južnu Ameriku kao lekar jedne kompanije. Tamo sam saznao da postoje iscelitelji kod kojih se većina naroda leči i da se njihov centar nalazi u Andima i da oni rade sa halucinogenima. Meni je trebalo oko dve godine da uspostavim kontakt sa njima, a to se dogodilo tek kada su se uverili u iskrenost mojih namera. Sa jedne strane to je test koji dugo traje, sa druge strane, vi morate da dobijete i pristanak onih koji to rade – kuranderosa, odnosno iscelitelja, postoje i malerosi koji se bave zlim silama (ali vam niko neće priznati da je maleros). Ja sam uspeo da napravim kontakt kod čuvenog kuranderosa koji se zove Don Pančo Garniso, na četiri hiljade metara na Andima (“Las Uarinhas je surov, gotovo zastrašujući predeo na visini od 4000 metara, prekriven tamnim stenama i visokom oštrom travom koja otežava kretanje čak i kada je čovek na konju”, citat iz autorove knjige). On treba da proceni da li ćete moći da dođete na seansu, koje se održavaju samo noću, svako od kuranderosa ima svoje jezero u kome se veruje da su senke (duše) bivših kuranderosa. Seanse se održavaju na tim jezerima. Do tih mesta se ide prvo džipovima, pa na konjima dok se ne stigne. On svojim (uslovno rečeno) pacijentima daje napitak koji ruši barijere i izbacuje sadržaje koje on kasnije tumači. Od njih sam saznao da je ta vrsta isceliteljstva toliko rafinirani psihoterapijski sistem.
Đurđevak: Kako izgleda prvi susret sa plemenom? Može li psihijatra nešto da začudi, makar i u susretu sa izolovanom zajednicom u šumama Južne Amerike?
Dr Hadži Nikolić: Nikada nisam došao u grupu koja je izolovana da pre toga nisam razgovarao sa drugom grupom koja su bili sa njima u kontaktu. Postoje tri nivoa kontakata sa zapadnom kulturom. Jedni su potpuno asimilovani i ti koji su asimilovani su prestali da budu slobodni ratnici, postali su prosjaci, prostitutke, ispirači zlata; drugi koji su delimično u kontaktu, ali su očuvali svoj identitet etnološki; imate potpuno izolovane grupe. Neprekidno ste pod prismotrom, prate vas, vi ih ne vidite, oni vas vide. Vi imate kontakte sa jednim plemenom, drugim plemenom, tako da oni procenjuju, ukoliko neće da vas prime, oni vam to stave do znanja na neki način. Postoje te priče o pobijenim ekspedicijama, ali krivica nije tih Indijosa, već u onima koji su došli tamo. Pobijeni su članovi jedne ekspedicijske grupe iz Japana, koji su tamo došli sa aparatima, u žutim kombinezonima, koji su, ne znajući njihov svet, seli da doručkuju na nekom brdašcetu koji za domoroce ima sakralni značaj.
Đurđevak: Kako ste vi znali da su vas primili?
Dr Hadži Nikolić: Kada su mene primili u grupu, ja sam očekivao da će po mene neko da dođe, da me neko primi ili da me upute na nekoga, ali danima su pored mene samo prolazili, nisam znao šta se dešava. Vi morate u tim plemenima da nađete nešto čime ćete se baviti, ne možete im reći da ste došli radi istraživanja, kada oni to ne razumeju. Tako ćete ili praviti čamac, ići u lov, zidati kuću, ja sam uvek nosio lekove sa sobom. Kao u svakoj grupi i tamo ima manjih grupica, ima ogovaranja, trudio sam se da ne uđem u sukob, da ne uđem u domen šamana, da šaman ne doživi da ga ugrožavam. Njegova uloga jeste da se brine o integritetu psihičkom i fizičkom njegove grupe, za iscelenje problema koji njegovi saplemenici imaju. To su uglavnom psihološki problemi, pri čemu i socijalne probleme doživljavaju kao bolest, na primer kada neko nema uspeha u lovu.
Oni smatraju da postoje dva paralelna sveta, jedan običan u kome živimo (vidljiv) i drugi paralelni i nevidljivi svet u kome deluju sile koje poseduju apsolutnu moć. Šaman odlazi u tu drugu realnost, dobije odgovore na ta pitanja, svi odrasli mogu da uđu u taj drugi svet, ali jedino šaman razume šta se tamo dešava. Tako da on mora da zna dve stvari, kako se ulazi u taj svet i da razume šta se tamo dešava, a taj drugi svet je zapravo izmenjeno stanje svesti. Za ulazak oni koriste halucinogene biljke. Mi te Indijose nazivamo „primitivnim ljudima“, potpuno nepravedno, oni imaju svoju organizaciju, svoju kosmogoniju (kako je postao svet), svoju teogoniju, svoje mitove i uključuju ih u taj koncept. Biljka koju koriste zove se ajauaska, ta biljka sadrži jak halucinogen, onda vi popijete taj halucinogen, međutim on ne deluje na mozak jer postoji u našem telu jedan enzim koji sprečava delovanje. Zato oni stavljaju drugu biljku koja neutrališe i omoućuje delovanje ajaueske, sve to oni znaju bez mikroskopa, bez poznavanja biologije. Šaman da bi dobio napitak upotrebljava kombinacije biljaka koje samo on zna, a koristi ih oko 70 biljaka.
Đurđevak: Kako izgleda učešće u takvom ritualu?
Dr Hadži Nikolić: Šaman zajedno sa učesnicima tog rituala ulazi u taj svet izmenjenog stanja svesti, tu se javljaju zastrašujuće vizije, koje razumeju samo šamani. Oni se u tom svetu snalaze tako što ga povezuju sa njihovom mitologijom, tako da menjaju odnos prema sebi, prema društvu, prema prirodi i prema kosmosu. Zbog svega toga, edukacija šamana traje do osam godina, on odlazi u šumu i prolazi jako oštru askezu, njega bira učitelj i on se mora razlikovati od ostalih saplemenika, mora imati potencijala za velikim traganjem. Šaman u izolaciji uči sve o biljkama koje leče i koje ubijaju.
U lokalnim gradićima sretao je natpise „noć ajauaske“ i „mistična noć“, tada mu je bilo jasno da je počela eksploatacija ovog plemenitog i pre svega tradicionalnog metoda lečenja svojstvene samo sledbenicima šamana i njegovim saplemenicima. Shvatio je da se na ovom mestu dešava isto ono što je dosta pre toga sreo u Indiji. Da mladi koji u nedostatku odgovora na pitanja „ko sam ja?“ i „šta je moj smisao?“ u sopstvenim kulturama bivaju lak plen prevarantima koji zloupotrebljavaju koncept pretvarajući ga u suprotnost i destrukciju.
Dr Hadži Nikolić: Nedavno sam video emisiju o „belim šamanima“. Treba da znate da to ne postoji, oni se nakite perijem i onda donesu neke supstance, to je najobičnije drogiranje. Zastrašujuće je što je jedan rafinirani i plemeniti terapijski princip koji je izveden iz svog originalnog konteksta doveden na Zapad i pretvorio se u potpunu suprostnost, u subverziju onih koji pokušavaju da saznaju više od onoga što im zapadna kultura nudi.
Kada je Kolumbo otkrio Ameriku, taj momenat je u zapadnoj kulturi proglašen za jedan od najsvetlijih trenutaka čovečanstva, to je zapravo početak jednog krvoprolića, cela jedna kultura je svedena na deset posto, svi su pobijeni. Na Jamajci je celo jedno stanovništvo izvršilo kolektivno samoubistvo, jer nisu mogli da izdrže pritiske da se asimiluju. To se nastavlja i danas, zapadna kultura hoće da prikaže kako su članovi izolovanih zajednica primitivni ljudi koji nisu imali šta da kažu i da je njihovo iskorenjivanje imalo smisla.
Doktor Hadži Nikolić osvrnuo se na natpis jednog od najznačajnijih magazina u svetu koji je grupu Maskopiro okarakterisao kao opasno pleme. Njegovo iskustvo i boravak tamo pomogao mu je da razume okolnosti u kojima žive. Naime, zbog traganja za zlatom i korišćenja žive u izvlačenju zlata iz reke, ribe u vodi su pobijene, dok su im životinje razjurili helikopteri sa petrolerosima koji tragaju za naftom. U takvim okolnostima oni su gladni, a njihova borba se svodi na goli opstanak.
Ilustracija (foto: contilnetnoticias.com.br)
Dr Hadži Nikolić: Bio sam u blizini plemena Maskopiro i to je za mene bio jedan od najuzbudljivijih događaja. Dok se iznad reke Madre de Dios diže sumaglica, vi vidite poslednje slobodne ljude na planeti koje kupe banane i jaja od kornjače. Sa njima kontaktiraju ljudi iz plemena Jine, koji su u kontaktu sa civilizacijom i koji znaju njihov jezik. Oni su vikali i zategli su strele na nas, mi smo se povukli. Iako bi možda mogao da se napravi neki kontakt sa njima, treba imati u vidu da bi od najobičnijeg gripa ili prehlade mogao da nestane čitav jedan narod i njihovo znaje. Razmišljao sam i shvatio da je nemoralno prići im i svojim prisustvom ugroziti njihov opstanak. I to zbog čega? Samo zato da bih sutra na nekom predavanju saopštio saznanja do kojih sam došao.
Đurđevak: Kažu da postoji sklonost da u drugim gradovima i na drugim mestima tražimo izgled našeg kraja, jeste li videli Gradac u Amazoniji ?
Dr Hadži Nikolić: Vi imate delove Amazonije gde kada idete danju izgleda kao da je noć od rastinja. Pritoke amazonskih reka, mnogi od njih podsećaju na Gradac, liče na onaj deo Šarenog platna, tako da eho tog Gradca možete naći tamo i obrnuto. Čini mi se da je to objektivni osećaj, mada ga ja prebacujem na subjektivni doživljaj.
Đurđevak: Jeste li primenjivali neka od stečenih znanja u radu sa pacijentima u Srbiji?
Dr Hadži Nikolić: Ne, nikada se ne bih usudio da radim sa tehnikama koje se koriste u Amazoniji, jer ih smatram vrlo opasnim. Za razliku od metoda koje dolaze iz velikih kultura na primer iz Indije, iz Kine, koje nemaju nusefekata i koje su proverene do sada. Pravilo u medicini je da ne radite stvari za koje niste sigurni da ne mogu da naškode.
Đurđevak: Kako izgleda put od bojažljivog upoznavanja sa plemenom, do titule počasnog poglavice, što ste doživeli u Nigeriji?
Dr Hadži Nikolić: To nije teško u Nigeriji. Sedamdesetih godina je u Nigeriji psihijatar Lam Bo dozvolio da iscelitelji rade legalno, onda sam se ja povezao sa njima. Bio sam blizak sa plemenom Tiv, jer su neki od njih radili u našoj kompaniji i vodili su me u svoja sela. Pomagao sam im, savetovao sam ih, davao im lekove. Videli su da sam bio dobronameran prema njima, da sam im pomogao u mnogim stvarima, tako da je plemenski savet odlučio da postanem počasni poglavica. Pitali su me da li se slažem, ja sam naravno bio počastvovan. To mi više znači od doktorata. Priznanje od jednog naroda je nešto što se ne dešava svakoga dana.
Printscreen Youtube (TV lica, RTS)
Đurđevak: Do svečane inauguracije još nije došlo, ima li kakvih pomaka sa nabavkom krava, koza i pirinča kako biste i zvanično postali poglavica?
Dr Hadži Nikolić: Teško, pre svega zbog stanja u kom je sada Nigerija. Danas je jako teško naći sponzore za tako nešto, opet nisam siguran da li bih novac uložio u inauguraciju ili u dalja istraživanja Amazonije.
Đurđevak: Kako ste se našli na listi pronalazača u Peruu?
Dr Hadži Nikolić: To je bilo osamdesetih godina, kada sam radio kao lekar Energoprojekta. Kretao sam se sa tim grupama Indijosa, kada sam imao vremena, a oni su mi govorili da postoji niz citadela koji idu od Perua do Paname. Da jedan od tih gradova oni zovu kameni grad, što je neverovatno da postoji u sred džungle. Otišli smo jedan moj drug i ja sa vodičima- troćerosima, koji sa mačetama seku drveće. Išli smo džipovima, konjima, a ja sam pao sa konja i imao sam dosta modrica. Kada su videli modrice ostali članovi ekspedicije, oni su se uspaničili i rekli mi da je to „ujed senke“ (odnosno duše). To su shvatili kao poruku da ne treba ići dalje, pa su se razbežali, a mi smo morali da nađemo nove pomoćnike. To sada deluje lako kada pričam, ali kada zanoćite u prašumi, pa vam se čini od lijana da vam zmije idu oko nogu, nije lako. U jednom momentu se pri udaranju o lijanu čuo zveket, počeli smo da skidamo lišće i videli grad. Kada smo mi kretali, bila je pripravna jedna ekipa meštana da nas spreči da dođemo tamo, a moja supruga Jasna je na jednoj lokalnoj televiziji rekla da nismo još krenuli, već da se tek spremamo da krenemo. Sa nama je u pratnji bio i jedan njihov policijac, bez koga nismo smeli da mrdnemo. Pronašli smo grad ovalnog oblika, dužine do hiljadu metara, sa uličicama, od kamenih blokova sagrađen, ali nismo hteli da skidamo lišće i otkrivamo ga jer to lišće štiti grad od kiša. Nazvali smo ga „Sobreamia“ – Grad iznad Amie. Kordinate i podatke smo predali peruanskom institutu.
Đurđevak: Vi ste sve vreme radili u Beogradu kao lekar. Koja od ove dve realnosti vam je bila draža?
Dr Hadži Nikolić: Ona tamo, svakako. Ja psihijatriju jako volim, mislim da je to prava stvar, naročito velika psihijatrija – duševna oboljenja. Duševni bolesnici su najusamljenija bića na svetu. Životinje se udružuju u krda i čopore, a oni su izolovani. Jedan psihijatar je napisao da je najbolji termin za psihijatrijsku bolnicu – duševna bolnica, jer tu ima duše. Kada se neko u plemenu razboli, bilo koja da je bolest u pitanju, on je u grupi i grupa se stara o njemu.
Ovo je bila priča o iskustvima i saznanjima do kojih je doktor Časlav Hadži Nikolić došao u Južnoj Americi. U trećem delu ćete saznati njegova iskustva sa rada na emisiji “Survivor”, lečenju životinja u beogradskom zoološkom vrtu, o važnosti neformalne komunikacije i pitanju smisla.
