Život na kineski način

Nije važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem”, pevao je Branimir Džoni Štulić. Verovatno je mnogo onih koji svake godine nekome, dok odlaze, pevaju: “Meni se dušo od tebe ne rastaje”. Da nije sve tako crno, govori podatak da je malo onih koji požele da se vrate u domovinu. Hrabar korak napravila je i Dragana Ilić. Po završetku studija novinarstva na Fakultetu političkih nauka, nije uspela da nađe posao po meri, iz tog razloga donela je tešku odluku da napusti zemlju. Posle dvadesetak dana razmišljanja odlučila je da sreću okuša u Kini, gde je otputovala u novembru prošle godine. Sedam meseci kasnije, za djurdjevak.com, Dragana govori o svom iskustvu i kaže da ju je život u Hangzhou učinio srećnom.

– Reklo bi se da su se Kinezi kod nas odomaćili, kakvi su oni domaćini?

Sjajni, čak po malo podsećaju na nas. Uvek će vas nuditi hranom i pozivati na večere, trudiće se da svoju zemlju i svoj grad predstave na najbolji mogući način.

– Ti si otišla u potrazi za poslom, baš kao i oni kod nas. Ko se “zeznuo” u pogledu očekivanja oni – ovde ili ti – tamo?

Kina je definitivno zemlja velikih mogućnosti, kako za same Kineze, tako i za strance. Tržište je ogromno i ukoliko imate znanje ili proizvod koji je njima potreban bez problema ćete sebi naći posao i ostvariti dobru zaradu. Odluku da sreću okušam u Kini smatram jednom od svojih najboljih. Radim posao koji volim, upoznajem zanimljive ljude.

– Kako ti je izgledalo prvo jutro koje je osvanulo u Kini?

Prvih nekoliko dana po sletanju nisam bila svesna da sam na drugom kraju sveta, tako da prva jutra nisu bila ni po čemu drugačija od onih u Srbiji. Tih prvih dana najjači utisak mi je bilo zagađenje i činjenica da se od smoga ne može videti nebo. Bilo je tu i treme i straha, po koji kulturološki šok.

Novogodišnje čarolije

– Kakvi su ti utisci o njihovoj kulturi, načinu života i mentalitetu?

Njihov način života i shvatanja su različita od onoga na šta sam ja navikla. Moj utisak je da je većina okrenuta samo i isključivo poslu i da je glavni cilj ostvariti što veću zaradu, a da su prijatelji, a nekad i porodica na drugom mestu. Najviše me je iznenadilo saznanje da često roditelji biraju partnere svojim potomcima, kao i da je skoro pa drušvena norma da se treba venčati pre nego napunite dvadeset pet godina.

– Radiš u obrazovnom sistemu najmnogoljudnije zemlje, kakvo je stanje u kineskim školama? Razlikuju li se od naših?

Ovde se mnogo ulaže u obrazovanje i školstvo, deca se od malih nogu upisuju na različite kurseve kako bi što više stvari naučili. Mnogi učenici osnovnih i srednjih škola nedeljno imaju tek po koji sat slobodnog vremena. Često imam osećaj da je deci uskraćeno detinjstvo, pošto su od malena zatrpani različitim obavezama.

– Naši svršeni studenti uglavnom odlaze u SAD, poslednjih godina i u arapske zemlje. Kako si se opredelila da posao tražiš u najmnogoljudnijoj zemlji?

“Volim đurđevak” na kineskom pismu

Kina i Azija su mi uvek bile zanimljive, čak sam u jednom periodu želela da studiram kineski jezik, međutim ideja me nije dugo držala. Igrom slučaja sam u medijima naišla na priču o momku koji je radio u Kini kao nastavnik engleskog i učinilo mi se interesantnim. Istraživala sam temu i videla da ispunjavam neophodne uslove i odlučila da oprobam svoju sreću.

– Kod nas se za komplikovane stvari kaže: “kao da je na kineskom”. Počela si da učiš njihov jezik, koliko je stvarno težak ili je to precenjena stvar?

Kineski je svakako dosta drugačiji od ostalih jezika koje sam kroz školovanje učila. Pre svega zbog karaktera sa kojima sam se prvi put susrela. Ali ga ne bih nazvala teškim, gramatika je jednostavna, imaju četiri akcenta koji su ključni i kojima se treba najviše posvetiti jer jedna reč u zavisnosti od akcenta može da ima potpuno drugačije značenje. Najjaču glavobolju mi zadaju karakteri, ma koliko da vežbam pisanje mi jako loše ide, a ne pomažu mnogo ni šaljivi komentari kineskih kolega da su oni iste te simbole pisali dok su bili u vrtiću.

– Kada pomislim na Kinu, prvo osetim miris pirinča, zatim čujem njihovo nerazumno brbljanje, a sledeća misao mi je fejk brendirana garderoba. Ima li to veze sa stvarnošću? Kako izgleda drugo lice Kine?

Apsolutno. Pirinač je sastavni deo svakog obroka i skoro svakog specijaliteta. Jezik zaista zvuči nerazumljivo kad se prvi put susretnete s njim, a kopije brendirane garderobe mogu se naći svuda. Međutim, Kina je definitivno mnogo više od opšteg mišljenja koje kod nas postoji. Na ulicama se mogu videti najnoviji modeli automobila, luksuzne poslovne zgrade možete naći u svakom gradu.

– Kažeš da te tamo čudno gledaju zato što si drugačija od njih. Ima li rasizma u takvoj zemlji?

Biti stranac u Kini je zaista iskustvo za sebe. Neretko će vas zaustaviti na ulici i tražiti da se slikaju sa Vama, ili će upirati prstom u vas i govoriti „Amerikanac, Amerikanac“ jer im je svaki stranac Amerikanac, i većina neće biti naročito srećna kad im objasnite da ipak niste iz Amerike. Govoriće vam kako ste veoma lepi i da vam zavide na boji i obliku očiju. Najzanimljivije iskustvo imala sam na železničkoj stanici u Pekingu kada su dve starije žene zatražile od druga i mene da se zagrlimo i poziramo im kako bi nas one fotografisale, nakon čega im se pridružilo još najmanje dvadesetak osoba tako da je naše poziranje potrajalo.

– Pošto si novinar po zanimanju, javlja li ti se novinarska znatiželja da otkrivaš sve vidljivo i skriveno u toj zemlji?

Da, ali se uglavnom zadržavam na otkrivanju gradova i učenju o njihovoj kulturi i običajima. Imala sam priliku da Kinesku novu godinu „dočekam“ u domu kineske porodice, da saznam da je važno pred sam doček temeljno očistiti kuću, kako bi nova godina bila uspešna i da nikako ne treba čistiti prvog dana nove godine jer se veruje da će se tako „očistiti“ sva dobra sreća koja nas čeka. Bila sam u prilici da obiđem selo u kome živi samo deset porodica, prošetala sam obalom Jangcekjanga, živim u gradu kojeg je svojevremo Marko Polo nazvao najlepšim… i svakodnevno nalazim nove destinacije i učim o običajima i kulturi.

– Kada bi pisala reportažu o zemlji u kojoj trenutno živiš, šta bi bile ključne reči ili tačke kojima bi opisala zapažanja?

Definitivno bi jedna od ključnih reči bila gužva, jer bilo da krenete u supermarket ili se vozite gradskim prevozom ili obilazite turističku atrakciju susrešćete se sa mnoštvom ljudi. Redovi ispred restorana su uvek dugački, karte za voz morate unapred da kupite pogotovo za vreme velikih praznika,

–  Imaš li periode kada želiš da se vratiš u Beograd, u kome si poslednjih godina živela ili u Petrovac na Mlavi, gde si rođena?

Naravno. Oko praznika mi se obično odlazi mami i tati, tada mi porodica posebno nedostaje.

– Vidiš li svoju budućnost tamo, za nekih 5 ili 10 godina?

Svakako. Ovo je zemlja velikih mogućnosti i volela bih da iskoristim makar deo njih.

– Koliko te je Kina promenila i čemu te je naučila?

Mislim da je još uvek rano govoriti o nekim velikim promenama, s obzirom da ovde živim tek 7 meseci, ali svakako da je do promena došlo. Kina me uči strpljenju i pokazuje mi svakog dana da je apsolutno sve moguće.

Ostavite prvi komentar na ovaj članak