Zašto se ujutru budimo?

Evo baš je jutros, ranom zorom, jedan Čeda iz Lipovca kraj Kruševca sručio je u grlo toplu kafu i pola čašice ljute, ne bi li što pre okopao baštu, kaže nije juče sve stigao. Sve kopa i razmišlja kako svakim danom sve više liči na pokojnog ćaleta, kao da ga imitira bez namere. Tako je i on izmišljao posao i sebi zadavao zadatke. Jutros je i Milka sa Zvezdare, kao svakoga dana, otišla da skuva ručak baka Ružici sa Dorćola, najboljoj prijateljici njene pokojne majke. Kroz prozor videh i da je komšija Rade opet povezao Siminog klinca u školu, usput mu je, a dete dobro, vaspitano, uvek se lepo javi. U prodavnici sretoh komšinicu Olgu, onu sa zaraznim smehom, sva ozarena mi se pohvali da žuri kući, mora da završi sa pletenjem vunenih čarapa trećem unuku, kaže sutra mu je rođendan.

Čemu ovakva redovnost i disciplina, mislim se? Pa neće posao nigde pobeći, nije zec. Šta li goni Čedu da svako jutro oprži jezik sa toplom kafom jureći da okopa baštu? Mora li odmah, mora li danas? I koliko je strašno ukoliko niko ne okopa to parče zemlje? Zašto i Milka odlazi baš svakoga dana kod gospođe Ružice, zašto ne da sebi malo oduška, ne odspava duže? Snaći će se Ružica jedan dan bez svežeg ručka, preživeće i tako joj je krcat frižider. A i taj Simin mali, nek jedno jutro protegne noge do škole, razubudiće se i razmrdati. Nije ni mene niko vozio svakoga dana. Mora li Olga baš ovoliko da žuri zbog tih čarapa? Pa dobro, koje dete nosi vunene čarape? Čitav razred bi mu se smejao kada bi se pročulo, još bi i nadimak dete dobilo.

Zamislite, povod svih ovih događaja, svih ranih ustajanja, krije se iza samo jedne reči, doboko skrivene u nama samima, utkane u svaki pojedinačni život, u svačije buđenje, a to je smisao. Ipak, koliko god smisao bio motor naših života (ili za neke, nedostatak istog smrt), on nikada nije išao sa manje goriva. Pitanje smisla u kolektivnim i ličnim životima nikada nije bilo pod većim upitnikom, iza njega nikada nije u većoj meri zvonila praznina. Kako? U smisao se lagano, tiho, bez velike pompe uvukala sumnja. Napadala je kao prašina na vrednu umetninu. I onda? Onda Čeda može sutra okopati baštu, a ako ne sutra, kad stigne. Gospođa Ružica sigurno ima nekog prečeg od prijateljičine kćerke. Olgi su ruke otečene, a taj treći unuk joj je na Božić rekao da smara.

“Može biti, a i ne mora” zadaje poslednji udarac smislu. Tako se u naše živote uvlači taština i sumnja u namere, od tog časa smisao gubi bitku.

Zašto je važan i zašto se njegov nedostatak tako debelo oseća i zašto je tako teško popuniti tu prazninu?

Viktor Frankl, nemački psiholog, tvrdio je da je čoveku potrebno ne samo da bude srećan, nego da ima osnova da bude srećan. Ova osnova sačinjena je od vrednosti koje sami biramo, a slobodan čovek odlučuje o smislu koji će ga ispuniti. Nije ni najmanje čudno što je početak teksta vezan za praksu koja svakodnevnim ponavljanjem daje smisao života pripadnicima starije generacije. A zašto starije? Zato što je smisao pretrpeo najveći udarac bujanjem savremenog sveta.

Đorđe Balašević bi rekao:
Mi smo bar imali stare gitare
poneki bedž na reverima (…)

Mi smo bar imali razne Če Gevare
o, o, i vece prevare (…)
Mi smo bar imali neke veze
s’ planetom i sa ljudima
znalo se ko togu nosi
a ko cvetić u kosi, o, blago ludima.

Ova praznina nije odjednom ispunila naše živote, nego je stihijski eliminisala smisao u nama. Još je Karl Gustav Jung govorio kako trećina njegovih pacijenata ne boluje od neuroze, već od besmislenosti i bespredmetnosti njihovih života.

Možda je zato čovek sa amputiranim smislom u haosu i beznađu, nesposoban da bude suštinski srećan. Možda tako osakaćen statira u sopstvenom životu i vuče za rukav svaki trend, grabi svaki tračak sjaja pokušavajući njime da zaceli svoju prazninu. Moguće je čak i da ni sam ne shvata da je smisao u ranom jutru sa ašovom u ruci na svojoj njivi, u bašti koju su pre Čede kopali njegov otac Rade i deda Boško, a samo tom rakijom u šest izjutra i tim zamahom ruke o tvrdu zemlju, Čeda čini svoje stablo živim. Milka sa Zvezdare, neće dremnuti ni ovo jutro u krevetu, nego će uz priču sa usamljenom baka Ružicom, iz Gospodar Jovanove, saznati nešto više o svojoj majci koju i ne pamti mnogo, a svako novo saznanje o njoj pomoći će Milki da upozna i samu sebe. Divno je i to što Rade nije zaboravio kada mu je Sima pomogao da sazida kuću, a sada kad Sima, zbog kredita u švajcarcima, nema automobil, Rade može bar njegovog klinca da preveze do škole. Olga ko Olga, uvek tim vickastim osmehom i onim “nek su mi živi i zdravi” krije koliko joj nedostaju deca. A čarape? Nek je se po nečemu jednom sete.

foto: djurdjevak.com

korišćeni podaci iz knjige “Neurotične pojave našeg vremena”, Jerotić Vladeta, izdanje Ars Libri

stihovi: Đorđe Balašević, “Devedesete”, sa albuma “Devedesete”, 2000. godina

Ostavite prvi komentar na ovaj članak