Zamka zvana “sutra ću”

Od vikenda počinjem sa učenjem. Ujutru ću platiti račune. Od ponedeljka ću započeti dijetu. Kasnije ću ti popraviti telefon.

Na sve ove rečenice smo navikli jer ih gotovo svakoga dana i slušamo i ponavljamo. Koliko god nas nervirale kada ih (zlo)upotrebljavaju naši bližnji jer im se ne obavljaju one aktivnosti koje od njih očekujemo, toliko ih, kao slamku spasa, grlimo i u njih se uzdamo kada nam se baš ne mili da započnemo dijetu, popeglamo gomilu veša ili popravimo zub. Tako današnje “sutra” i sutra postaje novo “sutra”, sve dok potpuno ne postanemo svesni da je obavljanje nekih poslova za nas “malo sutra”. Ova borba nekada postaje toliko jaka da se manifestuje u tome što počinjemo da izbegavamo ljude kojima smo to obećanje dali, čak da ne idemo ulicom gde je teretana u koju polazimo “svakog ponedeljka” od januara. Izbegavamo odlazak u mesto gde nam je izvor frustracije. Sada, kao u svakom lošem filmu dolazi segment: “Kako je sve počelo?”

Primetili smo recimo da ne možemo da zakopčamo pantalone u koje smo pre leta komotno ulazili. Izgleda da je sladoled od slatkog osveženja u letnjim danima postao salce koje sada gica preko farmerica. Zaključak je da moramo odmah prekinuti sa ovom poslasticom, ali i da se moraju uvesti nova pravila u ishrani. Kako podnošenje bilo kakve žrtve nije omiljeni čovekov izbor odlučujemo se za jedan dan koji je dovoljno daleko da nam omogući još uživanja, odloži frustraciju. Tako jedan ponedeljak biva privilegovan, pa se sve nade polažu na novi ponedeljak i tako u nedogled. Posledice ovog slučaja su nezavidna forma i eventualna kupovina nove odeće, što u poređenju sa drugim slučajevima nesuočavanja sa realnim obavezama i problemima nije preteško breme. Zamislite na primer da je reč o odlaganju učenja, gubitku godine u školi ili na fakultetu, odlaganju ispitnih rokova ili, ne daj Bože, odlaganju lekarskog pregleda uprkos sve lošijem zdravstvenom stanju. Ovaj mehanizam često se vezuje za izraz “prolaženje voza”. Bolest prelazi u akutnu fazu, školski sistem menja uslove polaganja, donosi nova i ukida stara prava, a sve ovo vodi do osećaja krivice, samoobezvređivanja, depresije i straha. Jasno je da su mnogi poslovi koje radimo neprijatni ili da nam ne predstavljaju zadovoljstvo i još je jasnije da ih upravo zbog toga izbegavamo do krajnjih granica. Kao začini na ovo dolaze loša organizacija vremena koja dodatno onemogućava izvršenje nekog posla, drugi kao adut povlače apatiju i opštu besmislenost od potencijalnog završavanja posla, treći pak traže lakši način da ostvare cilj. Neki “taze” bucko će se zbog nesuočavanja sa problemom, sa nedovoljnom željom da napusti zonu komfora postati depresivan i asocijalan. Đak koji je “okinuo” godinu neće moći da podnese što školovanje neće nastaviti sa svojom generacijom, zato rešava da srednjoškolsko obrazovanje završi vanredno. Nebrojano puta ste čuli da sjajan student padne ispit nakon čega počinje da gaji krivicu i postaje mentalno blokiran da nastavi dalje učenje. Brat sjajnog sportiste neće postići zavidan uspeh jer će uvek očekivati od sebe previše, a sve manje od najboljeg smatraće neuspehom. Postoje ljudi koji se nikada nisu usudili da naprave tortu smatrajući da bi loš ishod narušio sliku o njima i učinio ih manje genijalnima nego što sebe predstavljaju. Tako se nižu brojni lični razlozi zbog kojih odbijamo da nešto izvršimo nego iznova odlažemo kao da će neko drugi za nas to završiti. Jasno je da na dnevnom nivou uradimo more operacija koje nam nisu najdraže, ali pre nego što nešto odložite, zapitajte se koliko je to nešto važno, koliko je bitno da to uradite i šta će biti ako ne uradite. Locirajte šta je to što vas toliko muči u tom poslu i koliko je moguće da tu muku ublažite i posao učinite prihvatljivijim. Ja recimo peglanje veša obogatim gledanjem online emisije na Yt, nekada epizodom omiljene serije, kuvanje omiljenom play listom, sušenje kose jednom epizodom “Prijatelja”, fizičku aktivnost dobrim društvom i nebrojanim pauzama. Što manje buke dižemo oko stvari koje nam ne prijaju, manju ćemo teskobu i osećati. I konačno ujedite se za jezik kada kažete “smara me”, “ima vremena”, “teško je”, “sutra ću”.

Ostavite prvi komentar na ovaj članak