U zdravlje

   Prvi čin – negde u na ulici, sunčan dan, 29.6°; 10.10.2018. godine

 

  • Srećan ti Svetski dan mentalnog zdravlja prijatelju moj! (pruža ruku sa osmehom)
  • Hvala, hvala. (nasmešeno) Takođe.
  • Da si mi živ i zdrav! I? Kako ide? (pušta ruku)
  • Mogu ti reći da ide odlično. Nije lako, ali se trudim. (zadovoljno širi ruke i grudi)
  • Na čemu trenutno radiš?
  • Pa u procesu sam uvećavanja uvida u modele komuniciranja među kojima sam odrastao. Stvarno zanimljiva tema. To ti se zove Transakciona analiza. I dalje otkrivam sebe.
  • A znam znam. To mi je i dalje zanimljivo. Posebno kada skontam da sa nekima pričam sa pozicije deteta, a ovaj preko puta sa pozicije roditelja. Bude mi baš smešno.
  • E bravo. Ume da bude baš zanimljivo kada shvatim te odnose. A sad smo baš „odrasli“. (smeju se obojica)

Zamrzavanje. Zavesa.

Drugi čin  negde u na ulici, sunčan dan, 29.6°, 07.04.2018. godine

  • Srećan ti Svetski dan zdravlja, prijatelju moj. (zagledava u podočnjake)
  • Kakvo zdravlje crno! (vrti glavom)
  • Što bre!? (ustuknu)
  • Ma beži bre! Već mesec dana me vodaju od specijaliste do specijaliste, od lekara do lekara. Još sam i ležao tamo pet dana! I još uvek ne mogu da utvrde šta mi je. Te daj krv ovom, te daj onom. A svi mi kažu da su rezultati odlični. (hvata se za glavu)
  • Pa kako to? A šta ti se bre događa? (zabrinuto)
  • Kako šta! Hoću bre da padnem u nesvest, svaki bre Božiji dan…Posebno kad sam na poslu. Kao da im je voda zatrovana tamo. Izludeću! Malo, malo i počnem da se teturam, i mislim „Gotovo“! (širi oči)
  • Pa ne znam šta da ti kažem. Probaj kod nekog drugog lekara. Možda se seti nečeg što može da ti pomogne.
  • Ma kakvi. Kljukaju me nekakvim lekovima, i ništa mi ne pomaže. E odoh, žurim. Prozvaće me. Vidimo se prijatelju. (maše)

Gleda za njim. Zavesa.

S obzirom na to da se baš tebi obraćam, šta misliš o ovoj maloj predstavi? Naravno da je drugi čin nešto što ti je već poznato. Šta se dešava sa ljudima pa brinu samo kada se problem fizički pojavi. Kako to da ne povežu da je to odgovor na onaj dugotrajan stres ili kada dugo „vučemo“ loše raspoloženje. Ili kada sebe „kažnjavamo“ nebrigom o sebi. Po sredi je jednostavna stvar. Kašalj čujemo i osećamo kroz bol. Bledilo vidimo kao i promenu težine. Unutrašnje bolove organa takođe primećujemo. Otežano disanje, promenjeni ritam probavnog sistema, i tako redom. A misli? Osećanja? Duševni mir? Šta to beše?

Postoji pravilo koje kaže da što je veći osećaj fizičkog bola, to manje povezujemo sa duševnim stanjem od koga se udaljavamo do tačke kada lekovi, koji su dati da bi se fizički bol „sanirao“, više ne funkcionišu pa se tek tada, ljudi sete da mogu da porade i na svom duhu. Neki se ni tada ne sete. Statistika u ovom slučaju nije bitna, jer ukoliko naučiš da definišeš osećanja i otkriješ zbog čega se tako osećaš na dobrom si putu da uživaš u svom životu. Naučiti kako da osluškuješ svoje telo i šta ti poručuje i kako na to da reaguješ, na žalost, ne uči se tokom redovnog školovanja. Takvi uvidi se stiču postepeno kroz život i/ili uz psihoterapeuta ili drugih stručnjaka za „ljudske emocije“ ili duh.

Oslobodi se stega. A ako vam je sve potaman, onda ništa. U zdravlje!

Zavesa.

 

 

foto: Take the Lead Women

Ostavite prvi komentar na ovaj članak