U ulici lepih žena

Držala su se pod jastukom. U samoći su se stidljivo čitala, a pisala su se u tajnosti. Prskali su ih parfemima. Oni koji su ih sa nestrpljenjem iščekivali svedoče o važnosti koju je pisanje pisama imalo. I nisu samo zaljubljeni parovi na parčetu papira utiskivali svoje emocije, sa njih su beskonačno iščitavane poslednje reči vojnika koji se nije vratio, na njima su stizale vesti o rođenju, smrti, venčanju. Nije ni čudo što su pisma služila kao inspiracija mnogim autorima knjiga i filmova. Nove tehnologije istisnule su praksu pisanja pisma, nestala je čarolija koju je sa sobom nosilo parče tog papira. I ne trudimo se da pronađemo reč u koju bismo sabrali emocije koje osećamo, jer sve reči sada u stiker stanu.

Srećnima koji ih čuvaju ostala su sećanja, ali i po neka anegdota.

Edvard Dej bio je Glavni poštar (titula ministra pošta SAD-a), pa je jednom prilikom uputio molbu svim građanima da ne traže previše od poštara kojima su građani zadavali zagonetke. U jednom pismu je stajalo: “Gospođi koja je juče pozvala taksi u 18 i 30 minuta kod Vašingtonovog spomenika”, bilo je navedeno u pismu.

Poštari su razbijali glavu da dokuče kome pismo da dostave kada je jedan mladić adreširao pismo devojci koja liči na Džejn Rasel i koja je u popodnevnim časovima šetala tri psa u Bostonskoj ulici.

Jedno pismo bilo je upućeno “Najglupljem advokatu u gradu”, te pretpostavljamo da je poštar bio u velikoj nevolji kome god da je pismo uručio.

foto: www.desertrosebooks.com

izvor: Politikin zabavnik

Ostavite prvi komentar na ovaj članak