Traži se

Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila,

a ne mogu nikako da je nađem,

pa izlazim da je tražim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?),

ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama;

možda sedi pred Moskvom i pije pivo,

a možda je u kiosku s novinama.

„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem?

Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli,

zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči,

a ostali samo brojevi i opšta mesta…

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…

Traži se nada…

ona davna nada polagana u sebe same

i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:

delove našeg vremena, naše ljubavi,

traže se da vrate ljubav…

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,

onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.

On se traži…

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest,

i ne bismo se čestito ni okrenuli,

a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,

samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.

I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,

onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Pesma Mome Kapora

autor slike – Momo Kapor

Ostavite prvi komentar na ovaj članak