Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila,
a ne mogu nikako da je nađem,
pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?),
ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama;
možda sedi pred Moskvom i pije pivo,
a možda je u kiosku s novinama.
„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem?
Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli,
zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči,
a ostali samo brojevi i opšta mesta…
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…
ona davna nada polagana u sebe same
i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi,
traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,
onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži…
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest,
i ne bismo se čestito ni okrenuli,
a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,
onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
Pesma Mome Kapora
autor slike – Momo Kapor
