Tamara Grujić – Žena koja usrećuje Srbiju

Emisija „Sa Tamarom u akciji“ godinama unazad domove u Srbiji čini toplijima. Nekima to učini dodajući izolaciju i menjajući dotrajalu stolariju, a onim drugima otapajući srca pričama punim empatije, podrške i bezuslovnih gestova propraćenih zagrljajima. Tim povodom za djurdjevak.com govori Tamara Grujić, autorka emisije „Sa Tamarom u akciji“.

Đurđevak: Čini se da se danas ne može tako lako sresti nešto plemenito i toplo na medijskoj sceni, Vaša emisija je to postigla. Kakav je bio put od prvog snimanja do onoga što je „Sa Tamarom u akciji“ danas?

Tamara: Ja sam, pre svega, uradila ukupno 88 emisija „Radne akcije“ za Prvu televiziju. Pretpostavlja da se publika ipak tu vezala za sam format. Ono čime ja nisam lično bila zadovoljna u tim emisijama jeste to što su napisana scenarija, gde je producent insistirao da podrivamo emocije, gde sam ja imala nekada napisane skečeve «na ivici blama», i jednostavno gde se nije prisupalo istraživačkom radu, pre svega misim na pripreme, na način na koji ja mislim da trebalo. Tih 88 epizoda snimalo se od 2011-2015 godine sa pauzama. U međuvremenu, leta 2015-te je emisija i skinuta sa programa. Od tog trenutka kreće moja lična borba da je vratim na male ekrane, sa boljim konceptom, sa boljim pripremama, sa boljim scenarijem, i na kraju krajeva –  na ozbiljniji program. Valjda se sva ta borba i trud na kraju isplatila,  emisija danas sadrži energiju jednog dobrog tima od dvadesetak ljudi. Za četiri sezone koliko se emitujemo na Prvom programu Javnog servisa snimili smo već 54 epizode.

Đurđevak: Nedavno ste nagrađeni Zlatnom Nikom za društveno odgovorne reportaže. Kako ste se osećali kada ste saznali da je vaš mukotrpan trud prepoznat i otelotvoren u obliku nagrade?

Tamara: Pa naravno da je izuzetan osećaj kada vam javljaju da ste dobili nagradu, a da pre toga niste uopšte aplicirali za istu. Takva vrsta nagrade podrazumeva prijavu, jer je u suštini takmičarska. Zlatna Nika, odnosno festival Interfer je jedak od retkih koji prati rad kolega koje se bave reportažom – najtežom i najkompleksnijom novinarskom formom. Zato je ta nagrada za nas veoma značajna i upravo pokazuje koliko se sav naš trud isplatio. Zaista sam uživala gledajući na dodeli toliko dobrih radova mojih kolega. Posebno sada kada živimo u vremenu gde je «žuta štampa» i «paparazzo novinarstvo», na ogromnu žalost,  postalo mejnstrim i potpuno srozalo novinarsku profesiju.

Đurđevak: Iskustvo često pokazuje da je staza koja vodi do pravih ciljeva (u ovom slučaju dobročinstava) dosta trnovitija od one druge. Kako ste uspeli da savladate prepreke i ostanete dosledni sopstvenoj zamisli i postavljenom cilju?

Tamara: Verom u sebe i u projekat koji želim da radim. Tačno sam znala kome da se obratim za vizuelni identitet emisije (Slavimir Stojanović), koga da zovem da radi muziku (Rambo Amadeus), ko će mi biti tim post produkcije, ko će biti snimateljska ekipa. To znanje vam daje pre svega iskustvo, u mom slučaju bavljenja tv novinarstvom, marketingom i PR-om skoro 20 godina, (uključujući i konkretna snimanja 88 epizoda sličnog formata). Dakle iskustvo, mukotrpan rad i samo rad. Iskustvo naravno čine i greške i kajanja koje sam doživela baveći se ovim poslom.

foto: Miša Obradović

Đurđevak: Teme kojima se bavite dotiču se najranjivijeg dela naše stvarnosti – porodične sudbine, odbačenost i zaboravljenost od okruženja. Međutim, vi uspevate da porodicama, ali i publici, pružite svetlost u tami. Pogađaju li vas njihove sudbine i na koji način vam polazi za rukom da svakoga utešite i date mu nadu?

Tamara: To je stvar urođene empatije. Ili je imate ili je nemate. Kako razgovarate pre svega sa sobom (a ja bogami mnogo razgovaram sa samom sobom), sa porodicom, sa prijateljima, sa partnerom. Kakav vam je odnos prema životu, takav odnos prenosite i ispred kamere, u razgovoru sa tim porodicama. Vrlo je važno poštovati njihovo teško stanje, nikako ga ne koristiti u negativnom kontekstu, da biste dobili dodatne simpatije gledaoca.

Đurđevak: Šta je ono što u montaži izbacite i što ne možemo videti u finalnoj emisiji ili pak ono što kamera ne zabeleži?

Tamara: Vrlo malo stvari izbacujemo. To su uglavnom viškovi skečeva koje možda snimamo sa majstorima, jer «ne može sve da uđe» u 54 minuta, od 6 snimajućih dana. Uglavnom skraćujemo građevinske radove, tako što sve više koristimo go pro kamere, koje ubrzavaju proces renoviranja. Ono na čemu insistiram uvek kada dajem intervju to je da stalno potenciram da ljudi znaju da mi stvari snimamo 5 dana radove, šesto jutro useljavanje porodicu. Dakle jedan snimajući dan je jedan montažni dan u epizodi, od džingla do džingla. Zato nema puno izbacivanja, jer sve snimamo planski.

Đurđevak: Emisija koju godinama radite učinila je da postanete najomiljenije medijsko lice, obraćaju li vam se privatno ljudi za pomoć takve vrste?

Tamara: Uvek. Ako mislite na Beograđane koji me sretnu na ulici. Prijatelji pitaju samo za savet, ili za majstore ili za neki materijal.

Đurđevak: Čini se da vam saradnja sa brojnim majstorima i koordinisanje u poslu polaze za rukom, a mnogima to predstavlja pravu noćnu moru. Postoji li savet kako da se uspostavi dobra međusobna komunikacija?

Tamara: Teško. Treba da se nađete kao ljudi pre svega. Dakle pitanje je pre svega kakvi ste vi, a onda i majstor kao čovek. Pa onda, i da je u pitanju dobar majstor. Pa onda da samim tim što ste se «našli», treba da izradite međusobno poverenje i poštovanje. I da ima dobar tim svojih majstora koji može da izdrži naš tempo rada. Ja sam snimajući ovu emisiju promenila 7 timova majstora. Mnogo je naporan posao za njih. Svake nedelje po jedna epizoda, plus snimanje. Ali hvala Bogu sada, evo već treću sezonu radim sa Jugoslavnom Koljkovićem i njegovim majstorima iz Prokuplja. Mi smo prezadovoljni! Pu pu pu!

foto: facebook

Đurđevak: Pregrmeli ste brojne teške trenutke kroz dosadašnje serijale. Postoji li nešto što je na vas ostavilo najsnažniji utisak?

Tamara: Ne, iznervira me samo laž. Laž da mi je neko nešto rekao što nije nikad, laž da mi je neko nešto učinio što nije nikad. Laž da sam ja nešto uradila što nisam nikad. Ali trudim se zaista, da sve loše stvari koje su mi se desile u životu brzo zaboravim.

Đurđevak: Ostajete li u kontaktu sa svima kojima ste krov nad glavom učinili prihvatljivijim za život?

Tamara: Naravno. U svakoj narednoj sezoni, obilazimo prethodnu. Produkcija ima brojeve telefona svih porodica kojima smo do sada radili kuće, veoma često se jave kada imaju neku lepu vest da nam saopšte. To je divno.

Đurđevak: Do sada smo mogli primetiti da ste ljubitelj životinja, a u najnovijoj sezoni u stopu vas prati vaš pas. Kako se on navikao na (novinarski) terenski način života?

Tamara: Milica je sa mnom pune četiri sezone. Od kada sam počela da radim u sopstvenom produkciji emisiju «S Tamarom u akciji» ona je moj najbolji prijatelji, moja senka, deo mog tela. Ne mogu da zamislim da na teren odem bez nje. Vrlo je poslušna, jaka, izdržljiva, sa tako kratkim nogama osvojila je sa mnom petnaestak vrhova u Srbiji. Ne voli samo kišu. Tad ceo dan presedi u kolima. Verujte, mislim da joj ovim snimanjima bukvalno produžavam život. Ceo dan je napolju, trči za lopticom, maltretira celu ekipu. Svi je maze i ljube. Šta drugo jedan srećan pas može da poželi?

foto: Facebook/ Sa Tamarom u akciji (naslovna: Nemanja Maraš, Miša Obradović)

Ostavite prvi komentar na ovaj članak