Svetski dan psihoterapije

Ovaj članak nije namenjen za ubeđivanje zašto bi trebalo ići na psihoterapiju, zašto je ona dobra ili je loša, šta je uopšte psihoterapija, koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta i tome slično. To možete naći na drugim internet stranicama. Ovaj članak će biti upravo o tome zašto treba obratiti pažnju na ovaj dan.
Da bi neko bio psihoterapeut, pre svega, treba da se odluči za koji pravac želi da se edukuje. Sama edukacija, u zavisnosti od odabranog pravca, može da traje od 4 do 5 godina. Osim toga, potrebno je imati određen broj sati rada sa klijentima pod supervizijom (tj. kada delite svoja iskustva sa supervizorom koji vam daje sugestije i dodatna uputstva kako bi trebalo raditi) i potrebno je imati određen broj sati ličnog rada, tj. ići na ličnu psihoterapiju i biti u ulozi klijenta. Svaki navedeni deo ima svoju težinu i što je najvažnije, ni posle sticanja zvanja, ni nakon okončane edukacije, supervizije i ličnog rada, tu nije kraj, već se “rad na sebi” i učenje nastavlja kroz ceo život.

Kada me neko pita kog terapeuta bih preporučio, savetovao bih onog ko ima što više sati ličnog rada. Odlazak na terapiju i odabir terapeuta ni malo nije lak zadatak. Zašto otići, da li otići, koga izabrati i slično, sve su dileme na koje se nailazi na “putu ka sebi”. Iako se tokom edukacije podrazumeva odlazak na terapiju, postoji podjednako ista nelagoda u vezi motivacije „rada na sebi“ kao i kod ljudi koji se ne bave ovim poslom. Moja početna greška je bila to što sam lični rad započeo sa motivacijom zato što je to potrebano za sticanje zvanja.

Kao: Ja ću to da “odradim” i da steknem neophodne uslove za zvanje i kraj!”. Veliki ćorsokak! Kada sam to osvestio, uvideo sam da ništa nisam posebniji od drugih što se tiče životnih problema, a imao sam (čitaj: imam) dosta materijala na kojima je bilo potrebno raditi (čitaj: i dalje radim).
Tokom perioda od godinu i po dana, prošao sam kroz razna pitanja, probleme, dileme, lične pritiske, razjašnjenja, preuzimanja odgovornosti, otkrivanja (Jungovskih) senki, davanja oprosta sebi i drugima, oživljavanja bolnih tema i dosadašnjih životnih trauma i razmišljanja koja su se javljala na seansama i u danima između seansi. Bilo je teških seansi. Bilo je i preteških.
Bilo je onih gde sam se osećao odlično, bilo je onih koje su me terale na suze, a i onih zbog kojih sam hteo sve ovo da napustim. Uz pravovremenu intervenciju terapeuta, prilikom jedne od seansi, zaključio sam da je iskrenost i otvorenost zaista najbitnija čak i kada te nervira terapeut i želiš da ga napustiš, ali kada sam i to podelio, otkrio sam razloge takvih osećaja i razmišljanja čime sam sebe ponovo vratio na pravi put. Zapravo, hteo sam da ga (je) napustim, jer sam se suočavao sa samim sobom, počeli su da se javljaju otpori, a kako to ne bih priznao, napad ili napuštanje činilo se kao najbolja odbrana u želji da ostanem i vratim se sigurnoj zoni. Da je to sve teško, jeste. Da traži iskreno i otvoreno ulaganje, traži. Da postoji opasnost od pucanja dosadašnje slike o sebi, drugima i životu, postoji i te kako i naposletku, da košta, naravno da košta. Ako bih želeo da transformišem svoje telo, na primer, da postignem izgled bodibildera, morao bih isto da prođem i bilo bi podjednako bolno. Ili da, na primer, želim da naučim da sviram neki muzički instrument, takođe bih morao da pružim ozbiljno ulaganje u vremenu, vežbanju, novcu…

Glavna motivacija koja mi se javila na ličnom radu jeste otkrivanje svojih potencijala, a glavni cilj mi je integracija svih delova sebe u jednu celinu uz konstantno prepoznavanje svojih emocija i potreba. Zapravo, postizanje celovitosti. Da bi se to sve postiglo, potrebno je vreme, izbor dobrog psihoterapeuta, samostalni rad između seansi, ali i hrabrost da se potpuno predate jednom novom odnosu sa nepoznatom osobom sa kojom treba stvoriti međusobno poverenje kroz neophodni protok vremena. Zvuči skoro nemoguće ali to zaista postoji i ostvarivo je, ali na početku sam obećao da ovo nije tekst za ubeđivanje.
Tokom dosadašnjeg rada na sebi uvideo sam jednu od najbitnijih situacija, a to je kako se zapravo oseća klijent dok prolazi proces “ogoljenja” svoje duše gde se zapravo potvrđuje psihoterapijska floskula da je “odnos zapravo taj koji leči”. Nesigurnost, ranjivost, stid, sumnja u terapeuta, sumnja u sebe, u svoje izbore, u svoj razum, u svoje kapacitete, strah od promene, strah od otkrivanja delova svoje ličnosti, strah od odbacivanja, sve su momenti na koje sam naišao i nailazim, kako u ličnom radu tako i u radu sa klijentima. Ispostavlja se da nema promene bez bola. Seanse se pre mogu opisati jednom drhtavom i nestabilnom uzlazno-silazno-uzlaznom linijom nego da se predstavi konstantnim uzlaznim trendom. Zbog toga vam niko ne može obećati siguran napredak jer je mnogo stvari u igri, počev od vaše motivacije, cilja, želje, kapaciteta, ali i iskustva terapeuta, njegovog znanja i njegovog rada na sebi. Kao i u svakom poslu i u ovom postoje oni dobri, oni baš dobri, oni prosečni i oni veoma loši terapeuti. Smatram da bi trebalo imati različita iskustva sa nekoliko terapeuta i u zavisnosti sa tim šta vi želite od toga. Verujem da je u ljudskoj istoriji uvek bilo onih koji su umećem govora, poznavanjem ljudske duše i ponašanja imali određenu ulogu u društvu i uticali na izmenu ljudi. Nažalost, bilo je i onih koji su takvo znanje i zloupotrebljavali iskorišćavajući duševnu tananost. Takvih ima i danas. Njih primećujemo u samoprozvanim stručnjacima koji se bave davanjem saveta kako bi trebalo živeti uz pomoć nekog “leka” tj. preko noći. Čuvajte se.
Osim pomenute floskule i brojnih drugih, postoji i ona koja kaže da tri situacije menjaju čoveka: velika sreća, velika tuga i psihoterapija.

Dok prve dve situacije mogu da me “snađu” ili zateknu, svesno biram ovu treću bez obzira na šta ću ja naići u svom životu. Ne sa željom da budem spreman i “pripremljen” na nedaće i probleme, već da “upoznam samoga sebe” i živim iskreniji i duševno bogatiji život.
Obeležavanje Dana psihoterapije skreće se pažnja na preko potrebni profesionalizam u ovoj veoma zahtevnoj profesiji i podseća na važnost postojanja takvog poziva koji, ni jednog momenta, ne ispuštajući religijsku, tj. duhovnu komponentu, pomaže ljudima u širokom spektru nedaća na koje svaki čovek nailazi tokom svog bivstvovanja. Slaviti dan koji je posvećen onima koji su tu da pomognu drugima je i pružanje podrške, kako onima koji pomažu, tako i onima koji su se ohrabrili za put promene.
Tako, srećan nam svima ovaj dan!

Ostavite prvi komentar na ovaj članak