Sunčica: Kada smo tužni, kada depresivni, a kada anksiozni?

Jutros su direktori korporacija, urednici medijskih kuća, šefovi filijala banaka i direktori zdravstvenih centara ušli namirisani, ispeglani i nasmejani u svoje kancelarije, najveći deo njih je za tu priliku popio svoj antidepresiv kako bi uspešno radio svoj vrlo stresan posao i izgurao dan. Nedavno obeleženi Svetski dan mentalnog zdravlja protekao je u iznošenju novih cifara o broju obolelih od različitih mentalnih poremećaja. Više od 300 miliona ljudi je depresivno, a oko 250 miliona anksiozno prema podacima Svetske zdravstvene organizacije. Sunčica Jovanović, psiholog, odgovara na pitanja portala djurdjevak.com o razlici između ova dva mentalna stanja, koja mnogi poistovećuju.

Đurđevak: Naš mentalitet previše brige ugrađuje u vaspitanje, pa je to model koji nesvesno preuzimamo. Može li se to iskoreniti?

Sunčica: Psihoanalitičarka Karen Hornaj je lepo i jasno definisala: „Briga bi trebalo da nas vodi u akciju, a ne u depresiju“. Od roditelja, neverbalnim i nesvesnim putem preuzimamo strah koji oni osećaju kada nam daju savete kako da se čuvamo, šta da radimo, na šta da obraćamo pažnju. Na primer, sama činjenica da roditelj šalje svaki dan jednu ili više sms poruka „Gde si?“, „Kad ćeš kući?“, čak iako pored njih stoji emotikon „smajli“ znači da prenosi sopstvenu zabrinutost i nemir na dete ili odraslu osobu.

To se može promeniti ako postanemo svesni da smo uplašeni i prvo (kao roditelj ili prijatelj) smirimo sebe, svoje disanje i osećanja te kada smo mi mirni onda možemo da prenesemo svoj mir, pouzdanje u drugu osobu i njene sposobnosti i da damo korisne savete i pouke koji su orijentisani na praktičnu akciju zaštite, a ne na strah.

Đurđevak: Šta je okidač za anksioznost i depresiju, postoji li biološka predodređenost za tako nešto?

Sunčica: Na slična pitanja porekla najjasniji odgovor sam našla kod Žana Pijažea, poznatog naučnika i istraživača koji kaže da je: “Jedna pojava uvek u svom korenu biološka, a u krajnjim tačkama socijalna. No, ne smemo zaboraviti da je između ta dva mentalna.” Tako je i za depresiju i za anksioznost. Postoji biološka predodređenost u interakciji gena koji su povezani sa seratonimskim i dopaminskim putevima. Spoljašnji okidači koji će aktivirati ove gene mogu biti razni životni i društveni događaji (raskid veze, otkaz na poslu, nepoložen ispit, jedan iz matematike, četvorka iz matematike, razvod, odlazak dece, govor pred velikim brojem ljudi, smrt bliskih osoba, sankcije, bankrot, rat…), za koje osoba procenjuje da nema dovoljno mentalnih sposobnosti da se izbori sa datim okolnostima.

Đurđevak: Ljudi često poistovećuju depresiju, a u nekim slučajevima anksioznost, sa neraspoloženjem. Kada od obične tuge postajemo depresivni, a kada anksiozni?

Sunčica: Depresija spolja i na ponašajnom delu slično izgleda kao i tugovanje, sa jednom velikom paradoksalnom razlikom, a to je da je depresija upravo nemogućnost tugovanja. Sve liči na to kao da osoba pati, a ustvari se muči jer ne može da odtuguje neki njoj značajan gubitak (osobe, posla, svojih iluzija, svojih ideja, očekivanja, svojih sposobnosti, funkcija itd…). Depresija se u mnogome razlikuje od zdrave tuge. Ona je dugotrajnija, intenzivnija i uključuje razne promene u mišljenju i ponašanju kao što su beznadežnost, bespomoćnost, sporiji tok misli, oštećena pažnja i koncentracija, gubitak apetita, nesanica, povlačenje, suicidalne misli…

Kada se desi neki gubitak u realnom životu, moguće je da dođe i do anksioznosti, iz sličnog razloga kao i do depresije. Umesto zdravog tugovanja za osobom koje više nema ili propuštenim šansama, mogućnostima i privilegijama (gde se javlja zdrav osećaj praznine i gubitka, misli o izgubljenom, osećanju krivice za onim što jesmo ili nismo uradili, želja da se nekako popravi odnos, uključenost u okolinu i dešavanja u životu) osoba postaje anksiozna, zabrinuta i preosetljiva na opasnosti u vezi nje same (kako ću ja sada da živim bez nje/njega, šta ako se i ja razbolim nešto sam se zakašljao/la, šta ako se nikad ne snađem, šta ako…). Bitno je napraviti razliku između toga da je osoba ponekad to pomislila i da li je u takvom stanju svaki dan ili toliko često da joj to postaje problem koji ometa njen život.

Đurđevak:  Postoji li sled psiholoških stanja koji se javljaju u nizu (npr. nezadovoljstvo, asocijalno ponašanje, anksioznost, depresija)?

Sunčica: Postoji – kod svake osobe se može naći redosled koji je karakterističan samo za nju. Često dolaze uznemireni klijenti koji govore da su na internetu pročitali da anksioznost prelazi u depresiju, a depresija u suicidalne pokušaje ili nešto slično. Najčešće to bude u pitanju iskustvo jedne osobe koja je to podelila u svom blogu ili na forumu, potkrepljeno komentarima “i kod mene isto”. To ne mora da bude tačno, istraživanja ne pokazuju uzročnu povezanost, ali govore o međusobnim preklapanjima i zato je najbitnije potražiti stručnu pomoć koja pruža individualni pristup svakoj osobi, njenim potrebama i sposobnostima.

Đurđevak: Kada izbegavamo druženja, boravak u javnosti, koncerte, pozorišne predstave, uživanja u svakodnevnim ritualima, znači li to da je anksioznost već nastupila? 

Sunčica: To može biti jedan od znakova da će se razviti anksiozni poremećaj, ali nije dovoljan i jedini. Dijagnostifikovanje mentalnih stanja nije moguće uraditi bez direktnog kontakta sa stručnom osobom (lekarom, psihijatrom, psihologom, psihoterapeutom). Kada kod sebe primetimo nešto što nije karakteristično za nas, što ne prolazi i što ne bismo voleli da nam se dešava ili da radimo, to je dobar znak da treba da se raspitamo i delujemo preventivno.

Nova šansa (foto: twitter)

Đurđevak: Možemo li imati ovaj problem, a da ga nismo svesni?

Sunčica: Često se dešava da nalazimo razne realne razloge zašto nam se nešto dešava i zašto se osećamo kako se osećamo i to uvek traje neko vreme. Kada nam ponestaje “opravdanja” i kada stanja ne prolaze (ako je do lošeg vremena, ako je sada zbog promene posla, mesta, zbog dobijanja dece, zbog, zbog…) onda osoba postaje svesna faktora koji proizilaze iz nje same. Šta će uraditi po tom pitanju uvek je na njenom izboru.

Đurđevak:  Znači li da ukoliko smo jednom osetili paniku, gušenje u gužvi imamo anksioznost ili se slični simptomi mogu javiti i van tog stanja?

Sunčica: I jedno i drugo. Iz mog iskustva, najčešće se dešava da je osoba nekad u životu doživela jednu neprijatnu situaciju (gušenje u gužvi, na primer) i da tek nakon nekoliko godina počinju isti simptomi da budu češći i da je ometaju u poslu i porodici.

Đurđevak:  Postoji li savet za one koji dožive prvi panični napad na primer u saobraćaju, autobusu, na poslu, na roditeljskom sastanku?

Sunčica: Prvi i osnovni – duboko disanje koje smiruje puls. Kako se to dešava prvi put, osoba ne može prepoznati lako da je u pitanju napad panike i da će proći i ne može mnogo da uradi u toj situaciji, te nije ni realno očekivati da se nešto može uraditi. Nakon neprijatnosti uvek se može preispitati šta je to u toj situaciji bilo neprijatno, čega se osoba uplašila, nek proba da definiše svoj strah i objasni sebi šta se desilo. Ukoliko se situacije ponavljaju potrebno je potražiti pomoć stručnjaka.

Đurđevak:  Koliko smo sposobni da sami primetimo da loše raspoloženje i nezadovoljstvo dobilo novi oblik i da smo zapali u stanje kliničke depresije?

Sunčica: Sve je individualno. Osoba najbolje zna kako se oseća i šta joj je potrebno. U zavisnosti od toga da li je informisana gde može pronaći pomoć, da li ima podršku u porodici i okolini, da li nailazi na razumevanje, do pomoći će i doći.

Đurđevak:  Loše psihološko stanje, problemi i bolesti su još uvek tabu tema. Veliki deo poslovnog sveta je „na antidepresivima i anksioliticima“, kako bi mogli da funkcionišu, a svi žele da ostave utisak stamenih, sposobnih i uspešnih ljudi. Zašto držimo jedni druge u zabludi?

Sunčica: Jer nam je tako lepše, ali na duže staze nije lakše, nego teže, ukoliko ne počnemo da rešavamo stvarne uzroke problema. Česti su izrazi “odlepio/la”, “pukao/la”, “pošizio/la”, “pobesneo/la”, a to se dešava kada smo previše dugo bili “jaki” i kada nismo slušali signale koje nam telo šalje, nego smo preko njih prelazili i gušili ih raznim instant pomoćnim sredstvima. U poslovnom svetu sve više dolazi i do gubitka energije, premora, sindroma sagorevanja, gubitka koncentracije, organizovanosti, fokusa i mnogih psihosomatskih bolesti, što je rezultat preopterećenosti spoljašnjeg sveta koja nadilazi lične resurse osobe da se sa tim izbori.

Đurđevak:  Može li se kod ovakvih stanja stagnirati u nivou straha, opterećenosti, nelagodnosti ili ovakva stanja nužno vode sve dublje i iz dana u dan postaju sve teža za lečenje i kontrolisanje?

Sunčica:  Ne može. Anksioznost i depresija su “privremena rešenja” duha i tela za trenutnu životnu situaciju u kojoj se nalazimo, a koja je rezultat svih naših životnih odluka. Ostanak u takvom stanju vremenom slabi organizam i njegove funkcije. Dobra vest je da, kako smo sebe doveli u takvu situaciju, isto tako možemo da se povratimo i ne samo to, nego i da se razvijamo još više, jer simptomi anksioznosti i depresije pozivaju na rast i razvoj, govore da ovako više ne može i da se nešto mora promeniti, u kom pravcu zavisi od osobe. Iza anksioznosti i depresije može da stoji veliko polje neispoljene kreativnosti i ljubavi prema sebi i drugima.

Đurđevak:  Kako okruženju objasniti problem koji imamo, kako naše najbliže (partnera, roditelja, dete) pripremiti na ono što se dešava?

Sunčica: Treba biti spreman na to da se dešava da osobe ne uspevaju da objasne okruženju kako se osećaju i kod nekih bliskih ljudi nikada ne naiđu na razumevanje. Porodica treba da se informiše o depresiji i anksioznosti jednako kao što se recimo informiše o dijabetesu, astmi i dr.

Uvek je dobro biti iskren i otvoreno reći šta smeta i šta nam je potrebno. Na primer: “Nisam umislo/la, ne preuveličavam, ne čini mi se”, “Ne mogu samo da mislim pozitivno”, “Potrebno mi je da me saslušaš”, “Potrebno mi je da budeš tu”, “Ostani pored mene danas”, “Potrebno mi je da danas budem sam/a”, “Ne mogu sam/a…”

Kontakt: jovanovic.suncica@gmail.com

Tel: 0600743371

 

foto: The Fenomen of Travaller

Ostavite prvi komentar na ovaj članak