Sunčica Jovanović: “Diplomiranje je novi osamnaesti rođendan”

Sve su češći primeri da obrazovani kadar godine provede overavajući karton na Nacionalnom birou za zapošljavanje. Nedostatak posla, nemogućnost odlaska van zemlje, nedostatak prirohoda, pritisak okruženja – problemi su koji mogu ozbiljno narušiti samopouzdanje. Osim toga, mogu pokvariti društveni život, dovesti do razočaranja, odbačenosti, ali i do ozbiljnih komplikacija kao što su anksioznost, depresija i psihosomatska oboljenja. Kakav je put od izbora fakulteta do kliničke depresije? Na pitanja portala djurdjevak.com odgovara Sunčica Jovanović, master psiholog i seftifikovani psihološki savetnik OLI integrativnog psihodinamskog metoda.

Obrazovanje jeste jedan od ključnih faktora kada se formira vrednosni sud o nekome. Izbor fakulteta, dužina studiranja neretko su presudni faktori po kojima nekoga kategorizujemo kao vrednog ili manje vrednog naše pažnje. Zašto smo skloni takvoj kategorizaciji?

Sunčica:Ljudi se dočekuju po odeći, a ispraćaju po znanju.“ – volim ovu tursku poslovicu, koja može biti najkraći odgovor na postavljeno pitanje. Ljudi su skloni kategorizaciji iz praktičnog razloga, brža je, lakša i nemamo uvek priliku da sa nekim porazgovaramo duže i donesemo neki svoj sud o tome. Diplome, zvanja, proseci, u ovom slučaju mogu biti „odeća“ iz početne rečenice, a iskustvo nam govori da obrazovanje nije garancija nečijeg znanja. Zbog ekonomičnosti vremena, pre ćemo dati šansu nekome ko ima bolje kvalifikacije, dok će osobama koje imaju dobro znanje, ali slabiji potrfolio biti teže da oforme prvi utisak na kratkoročnijim susretima i za početak bi bilo bolje da se orijentišu na mogućnosti koje im daju više prostora za kontakt i pokazivanje svojih potencijala.

Kada ćeš da završiš fakultet? – pitanje je koje muči mnoge apsolvente koji su u nekom momentu žargonski rečeno „Zakucali“, odnosno imali blokadu. Koliko je ovakav stav presudan da mislimo da će se po diplomiranju nešto epohalno desiti?

Sunčica: Na praktičnom planu u skorije vreme, verovatno se neće ništa desiti preko noći. Svršeni studenti mogu neko vreme (kraće ili duže) nastaviti isti svakodnevni život kao i pre diplomiranja.

Ono što može dovoditi do mišljenja da će biti epohalne promene je vezano za psihološko unutrašnje polje i vezano je za subjektivni značaj završetka fakulteta. Može se reći da je završetak fakulteta prekretnica u razvoju, novi „18. rođendan“, prelazak iz detinjstva u svet odraslih, preuzimaju se nove uloge, redefiniše se identitet: „Ko sam ja ako nisam više student?“, „Da li sam nezaposlen, a je li to znači i neuspešan, a je li to znači da nije vredelo ulaganje u studije, a je li to znači da ne vredim kao osoba, i šta ću onda sa sobom?“

Osobe koje nisu bile sigurne u svoj izbor fakulteta i koje su se teže identifikovale sa svojom profesijom ( a nisu se identifikovale ni sa nekom drugom) imaju više šansi da se „zakucaju“ na poslednjem ispitu ili završnom radu jer ne mogu da pređu u dalje životno razdoblje koje nosi nove izazove, jer nisu završili sa prethodnom fazom i onda nastaje strah iz pitanja: „ Kako da tražim posao kada nemam izgrađen profesionalni identitet?“

foto: so___what

I tada često nastaje odugovlačenje na bezbroj maštovitih načina. Ide se na posao u inostranstvo na nekoliko meseci, bavi se raznim drugim problemima, komplikovanim partnerskim vezama, volontiranjima, fantazijama „jednog dana kada…“ i dok se aktuelni problem ne rešava stvaraju se prateći simptomi, koji mogu biti somatske prirode (nesanica, drhtenje ruku, anksioznost, osećaj panike, lupanja srca, kožni problemi, koji opet mogu osobi skretati pažnju da se bavi sopstvenim telom a ne pravim problemom) ili zavisno socijalne prirode (alkohol, kockanje kladionice, serije, psihoaktivne supstance, prekomerno treniranje u teretanama, korišćenje društvenih mreža itd…).

Takođe, davanje prevelikog psihološkog značenja završetku fakulteta sa sobom može nositi nerazrešene unutrašnje konflikte i odnose sa roditeljima, (vezanost krivicom jer su možda plaćali studije, osećaj da treba da se živi sa njima, problem separacije i individuacije), zatim netolerisanje frustracija koje život sa sobom donosi, (rada, napora, izlaganja procenama drugih, poslodavaca, društva, kolega sa fakulteta, ljudi iz kraja) i svesna želja da se ne želi odustati od hedonizma dosadašnjeg života (sve spremljeno, popeglano, ne plaćam svoju hranu i račune, ne mučim se mnogo). Kada studenti dublje pogledaju svoje motive i strahove, onda je jasniji osećaj koji se javlja na površini – osećaj da će se nešto epohalno desiti nakon završetka fakulteta.

Nisu svi istog kapaciteta da uporedo sa studiranjem rade i stiču radno iskustvo. Kako je došlo do fenomena da se tokom studiranja već stvaraju kontakti u okviru posla? Koliko je to opasno zbog udaljavanja od fokusa i diplome?

Sunčica: Najsigurniji bismo bili kada bismo mogli da imamo sve. Kako to nije realno, važno je znati svoje prioritete, poznavati svoje osobine i sklonosti i prema njima određivati „strategiju studiranja“. Neko je po svom temperamentu brži, lakše sklapa poznanstva, voli dinamičnije poslove i želeo bi da nakon studija nađe slično radno mesto. Takav student će se češće odlučiti za rad i aktivizam tokom studiranja i nalaženje onoga što njemu odgovara. Drugi imaju laganiju prirodu, temeljniji su, vole da se fokusiraju na jednu ili dve stvari te će takve poslove i priželjkivati i verovatno će se posvetiti više samoj materiji fakulteta. Treći pak, neće znati i neće moći da se pronađu ni u jednom modelu koji vide, tada psihološko savetovanje i prepoznavanje svojih potencijala može biti od pomoći.

Zašto se generacije mladih u Srbiji vaspitavaju da po završetku nekog „teškog“ fakulteta ih čeka svetla budućnost, plaćeni poslovi i bolji status?

Sunčica: Zbog iskustva od prethodnih generacija. Nekada je to bila realnost (socijalizam gde se najviše društveno i finansijski poštovao „lekar, pravnik i sveštenik“) , a za dobro mentalno zdravlje je veoma važno razvijati kapacitet za procenu realnosti i u skladu sa njim usmeravati svoje životne strategije.

Diplomci se često žale da im potencijalni poslodavci traže nemoguće uslove. Recimo: 25 godina života i 5 godina radnog iskustva. Kakav to pritisak stvara na tek svršene studente?

Sunčica: Da, to su uslovi sa kojima se mladi širom sveta suočavaju. Dobre vesti su da sve više poslodavaca otvara mogućnost za sticanje radnog iskustva putem praksi i dodatnih obučavanja. Pritisak se smanjuje tako što pronalazimo pozitivne primere iz prakse, tragamo i čitamo za uspešnim ljudima približno naše generacije i pronalazimo kako nešto od njihovih metoda možemo primeniti. Sa druge strane, pritisak se povećava ako smo usmereni na kolege koji nikako da završe najteži ispit, ili master rad, kako nikako ne mogu da nađu posao, bez analiziranja i izvlačenja pouka kako to i nama da se ne desi.

Studenti, njihove porodice, najbliže okruženje i društvo očekuju da se posao ubrzo nađe, što je sve manje ostvarivo. Postoji li način za samoodbranu od takvih pritisaka? Rečenica koja bi spasila od beskonačnog objašnjavanja kompletne situacije u našoj zemlji?

Sunčica: Bitno je da razdvojimo naša očekivanja od očekivanja okoline. Često se ljudi bune i ljute na ono što im okolina poručuje a i sami se slažu sa njima i očekuju isto. Ako je osoba svesno donela svoj stav, manje će je uznemiravati poruke okoline. Sama sa sobom će po tim pitanjima biti mirna i može zaštiti svoj unutrašnji psihološki prostor od tuđeg mišljenja čiji su pokušaji promene najčešće uzaludni. Mi ne možemo promeniti druge ljude i njihovo razmišljanje ali možemo svoju reakciju u odnosu na to.

Usvajali smo kroz školstvo da ćemo biti jako cenjeni, vredni pažnje i nezavisni ukoliko budemo radili na svom obrazovanju. Nekim čudom to se ne dešava, potrebne su nove kvalifikacije, mnogo pominjana članstva, preporuke i druge reference kako bismo ostvarili svoje ciljeve. Kako lečiti velika očekivanja?

Sunčica: Visoka očekivanja su dobra dok nas vode napred u investiranje svoje energije u rad, znanje i iskustva. Postaju opterećenje kada nas blokiraju, kada zbog njih želimo sve da napustimo jer procenjujemo da nemamo dovoljno kapaciteta i kada su nerealna, a to je da postignemo visok cilj bez dosta dugotrajnog napora, zahvaljujući samo svojoj inteligenciji i obrazovanju. „Bez muke nema nauke“ , da završimo razgovor i sa nekom našom poslovicom.

Foto: so___what

Ostavite prvi komentar na ovaj članak