Sunčica Jovanović: “Deca vole jasna pravila”

Pernice, rančevi, flomasteri, šestari, lenjiri, sveske, blokovi za crtanje, nove patike i još mnogo drugih stvari bez kojih se ne čeka prvi septembar. Ne mogu reći da mi išta od toga nedostaje, štaviše sa groženjem se sećam tog grča kada avgust odbrojava kraj. Sećajući se koliko mi je svaki prvi septembar bio „sudnji dan“ u mom dečijem životu, sada doslovno saosećam sa decom koja odvajaju svesvke za početak nove školske godine.

A onda se setim polaska u prvi razred i mog antologijskog pitanja: „Tata, koliko ja još imam do penzije?“ Evocirajući sopstvene uspomene pozvala sam psihologa Sunčicu Jovanović, koja bi novim generacijama ublažila stres od polaska u prvi razred, a posebno roditeljima na čijim plećima je najveći teret.

–       Najveća briga roditelja jeste da li će njihovo dete moći da se uklopi u sredinu, da li će biti prihvaćeno od okruženja. Kako bi se roditeljima mogao ublažiti ovaj strah?

Sunčica: Strah je donekle opravdan, jer kada se nalazimo prvi put u nekoj situaciji ne možemo biti sigurni da ćemo uspeti da budemo prihvaćeni, naročito ako imamo 6, 7 godina. Na roditeljima je da znaju da su znaci ovakvog straha kod deteta uobičajeni, a ne „nenormalni“, da ne dodaju svoj strah na detetov strah, tj. da prvo umire sebe sa rečenicom „sve će biti u redu“ i da iz te pozicije prate osećanja deteta, sa kim se druži, koga je upoznalo, ko mu se sviđa, a ko ne, zbog čega itd. Deca na tom uzrastu i dalje više čitaju neverbalnu komunikaciju, i isto pitanje: „Da li si upoznao danas nekoga u školi?“ ne zvuči isto ako potiče iz pritiska i straha i ako potiče iz sigurnosti, opuštenosti i radoznalosti.

–       Roditelji decu sve više forsiraju od ranog detinjstva da čitaju i pišu. Često se sreću vrlo mala deca koja znaju sva slova i mnoge brojeve. Postoji li strah od nejednakih startnih pozicija za školarce?

Sunčica: To je pitanje sa kojima se svaki učitelj i učiteljica suočavaju i treba rešenje prepustiti njima. Razvoj kod dece je skokovit i nije uvek pravolinijski. Ukoliko neko zna bolje da čita i piše,  ne mora da znači da ga ostali neće lako dostići ili preteći.

–       Deca kojima je igra do 31. avgusta bila  jedina dužnost i briga u životu, dan kasnije moraju da sede 45 minuta na jednom mestu u kontinuitetu, kako decu usmeriti na školske obaveze i odgovornosti?

Sunčica: Školska nastava i obaveze se sve više prilagođavaju sposobnostima dece. Akcenat je na interaktivnosti i što većoj uključenosti u čas. Sedmogodišnjaci obično žele da ispune očekivanja i instrukcije i ne treba ih dodatno obavezivati, već samo podsticati njihovo ponašanje na saradnju. U početku, ako je potrebno, roditelj može zajedno raditi domaće zadatke sa detetom, sa ciljem da bude sporedna figura u toj aktivnosti – da pokazuje kako treba, da podstiče dete samo da otkrije svoje greške pre nego što to roditelj primeti. Onda, kada dete može samo da uradi ono što se od njega traži, a ono će to prvo reći, ne treba se mešati dodatno i kontrolisati da li je urađeno sve kako treba i kada treba. Preterana kontrola šalje poruku da je dete nesposobno, glupo i da mu se ne može verovati, čak i kada roditelj izgovara: ”Odlično, svaka čast, dobro si to uradio, a ono drugo? A kada imaš sledeći zadatak? A kako je uradila Maja/Pera?”.

–       Polazak u školu prati i uspostavljanje radnih navika, mogu li roditelji preterati u uvođenju reda ili bi takve obaveze trebalo uvoditi postepeno?

Sunčica: Ukoliko deca do polaska u školu nisu imala nikakve obaveze i odgovornosti u smislu skupljanja svojih igračaka, raspremanja stola, slaganja garderobe i stvari, sa pravom će se više ljutiti na nagle zahteve i promenu ponašanja u svojoj sredini. To jeste period kada treba da se pređe sa aktivnosti igre, na aktivnost truda i rada i roditelji ne bi trebalo da imaju visoka očekivanja – da to prođe brzo i glatko.  Ova dva principa nisu suprotna i isključiva, a aktivnosti u školi i domaći zadaci su napravljeni tako da se kroz igru uči, kako bi ovaj prelaz za decu bio stimulativniji. Na roditeljima je da podstiču, a ne dodatno uvode, odgovornost i obaveze koje se već od dece zahtevaju.

–       Školovanje prati često neobjektivni prvi utisak. Poznato je da se prvi utisak odnosno „halo efekat“ teško briše, pa tako oni koji se u stratu dobro pokažu kasnije imaju protekcije za razliku od onih kojima treba više vremena kako bi se pokrenuli. Može li se pripremiti dobar utisak kod učitelja?

Sunčica: Sve zavisi od pristupa i objektivnosti samog  učitelja. U prvim razredima velike su promene kod dece u svakom narednom razredu. Utisak koji će dete da ostavi na učitelja ne bi trebalo da bude prioritet roditeljima niti neki dodatni pritisak takmičenja sa ostalom decom i njihovim roditeljima, jer se time pažnja lako skrene sa mnogo bitnijih oblasti kao što su razvoj deteta, učenje, njegova osećanja i odrastanje.

–       Izraz „loš đak“ noćna je mora za svakog roditelja. Guše li decu očekivanja roditelja?

Sunčica: Sva očekivanja roditelja, koja nisu u skladu sa ličnošću i dečijim vrlinama nepovoljno utiču na razvoj autentičnog i ispunjenog dela ličnosti koje će dete morati da se odriče, da potiskuje i zapostavlja. Bilo da su ona previsoka, u odnosu na uzrast i sposobnosti deteta,  bilo da su ona preniska i bilo da su neodgovarajuća (na primer dete je talentovano za sport, a ne za matematiku, a roditelj zahteva učenje matematike ili obrnuto, ili zahteva da dete razvija iste osobine kao i roditelj, roditeljeva neispunjena očekivanja, njegove neostvarene želje za nekom profesijom, kontra izbor – baš zato što se meni ne sviđa ovo čime se bavim nećeš ni ti to moći i tako dalje).

–      Postoje roditelji koji dugo prate decu u školu, kasnije su se takvi pojedinci teško uklapaju u već formirana društva vršnjaka koji su zajedno odlazili i vraćali se iz škole. Svesni smo opasnosti koje vrebaju iza svakog ugla. Treba li roditelj da ima poverenje u dete i da ga pusti da samo odlazi u školu?

Sunčica: Opet sve zavisi od sredine i okoline. U početku je dobro da roditelj odvodi decu do škole, da ih uči dodatno o pravilima ponašanja u saobraćaju, govori na šta posebno da obrate pažnju. Kasnije, ako je moguće, ako škola i kuća nisu previše udaljeni trebalo bi puštati decu samu da dođu kako bi se kod njih razvijalo samopouzdanje i osećaj poverenja. Vršnjaci igraju veoma bitnu ulogu u razvoju i životu svake osobe i ne treba decu uskraćivati za vreme provedeno sa njima.

–       Deca se pitaju šta to njih čeka u školi. Kako približiti deci polazak u školu, a ne stvoriti im otpor?

Sunčica: Deca vole jasna pravila i strukturu, jer ona pružaju osećaj sigurnosti. Sa detetom treba razgovarati, govoriti im šta ih to čeka u školi, sa pozitivnog i vedrog aspekta ali bez preuveličavanja i dodatnog ulepšavanja. Takođe, dobro je da u tim razgovorima roditelj priča detetu kako je njemu bilo kada je kretao u prvi razred, naročito jer se to tada dosta razlikovalo nego danas, čega se to roditelj, kad je bio mali kao dete plašio, kako je to prevazišao, kako su se oni tada družili i šta je najviše voleo a šta ne u školi. Na taj način roditelj šalje detetu poruku da ga razume, govori o svojim osećanjima i tako detetu nisu strana ni sopstvena, pruža mu veću šansu za jasnu identifikaciju sa njim, zdrav model na koji dete može da se ugleda, šalje poruku da u životu ima strahova i neprijatnih stvari i pruža način i istinit primer kako se sa njima izboriti i izaći na kraj.

Kontakt: jovanovic.suncica@gmail.com

Tel: 0600743371

foto: abcnews.go.com, instagram/so___what

Ostavite prvi komentar na ovaj članak