Strah me je

Dok čekam da se upali zeleno svetlo na semaforu besomučno listam fotografije na instagramu, onako besno trošeći vreme, trudeći se da svaki minut učinim korisnim, vidim gde su mi prijatelji, pročitam anegdotu, citat, mudrost, pogledam šta je u trendu, koji se filmovi reklamiraju, ko izdaje knjigu, ideje za uređenje stana i svašta drugo koristeći svaki trenutak da SAZNAJEM. Onako nabacano na gomili, prvo ide salata, pa selfie, pa nečije putovanje, fenomenalna umetnička fotka, zatim umazano dete, blesavi snimak neke mačke, protesti, snimak iz teretane (radi se zadnja loža), nečije obelodanjivanje veze, tužni raskid. I tako listajući da ubijem minut – dva na semaforu, jer poštujem zakone, propuštam da ostanem sama sa sobom, propuštam da vidim pticu, zalazak sunca ili nečije lice. Sa leđa mi prilazi čovek staje iza mene kako bi i on sačekao zeleno svetlo i kroz bradu promrmlja – “nomofobija”.  Okrećem se ne bih li izvela neki zaključak, da li se on to meni obraća, sa kime govori, da li je jedan od mnogih koji šetajući ćaskaju sa sobom i ako slučajno meni dobacuje – odakle mu, bre, pravo!

Znam da ću uskoro ako ne zapišem zaboraviti reč koju je rekao i zato brzo vadim telefon iz džepa. Mi koji se oslanjamo na ovu čvakalicu vrlo dobro znamo da nam stvari sve češće iz kratkoročnog pamćenja ne prelaze u dugoročno, nego vrlo brzo zaboravljamo imena, brojeve, ulice, nazive i nove reči. I zašto bismo kad mašina pamti za nas?!

Guglam reč, kad ono izlazi: “Osobe koje pate od nomofobije, ne mogu da podnesu da im mobilni telefon nije pri ruci ili da im se baterija isprazni. Oni pokazuju simptome kao što su vrtoglavica, teško disanje i drhtavica.”

Korišćenje mobilnih telefona i savremene tehnologije toliko je postala učestala da je ova neophodnost dobila svoju fobiju. Nomofobija naziv je za strah od nemanja telefona kraj sebe, što u korenu reči ima skraćenicu NO MOBILE PHONE PHOBIA. Naziv ovog straha nastao je u Velikoj Britaniji 2008. godine kada je sprovedeno istraživanje na oko dve hiljade korisnika mobilnih uređaja. Tako da 58 odsto muškaraca i 47 odsto žena oseti nervozu, napetost, čak i strah kada pored sebe namaju ovaj uređaj ili kada je uređaj na kraju baterije, kao i kada je kredit na izmaku. U procentima, 9 % oseća nelagodu kada je primorano da isključi ton usled okolnosti – bilo da su na predavanju, u pozorištu, na sahrani ili na bogosluženju. Ova fobija još nije dobila mesto u “Dijagnostičkom i statističkom priručniku za duševne poremećaje”, ali mnogi stručnjaci predlažu da se uvrsti u deo posebnih strahova.

“Ma ti ćeš da mi kažeš?”, mislim se i okrećem se besno da mu odbrusim. Nema ga, skrenuo je u ko zna koju ulicu dok sam čitala objašnjenje na netu.

“Ja uopšte nemam nomofobiju”, mislim se, stiskam džep, gledam u nebo i trudim se da što duže ostane tako.

 

Ostavite prvi komentar na ovaj članak