Priča o sreći

Kad pomislim, postojao je samo jedan promil šanse da ja zaživim, a još manji – nulti procent da proživim ovako ispunjen život kakav sam živeo i živim. I da se uzdignem ovde gde sam u istinsko bogatstvo gotovo sreću. Mislite da je nepristojno objaviti: „Ja sam srećan čovek“. Jeste, mnogi srećni ljudi strepe da se pohvale srećom da je ne ureknu, plaše se da im se sreća iznenada ne preobrati u nesreću. Vidite, ti već nisu srećni, jer sreća i strepnja ne idu zajedno. Onaaj koji strepi nije srećan. Umesto da pevaju i slave Boga što su srećni, oni potajno misle da su krivi što su srećni, kao da je sreća nešto što ne pripada ljudima. Ja sam iskusio nešto sasvim drugo, sreće i radosti ima u izobilju, nesreće i mučnine mnogo je manje. Jeste, ja sam vam kao neki agitator, maneken sreće. Bez pouzdanja u sreću, bez podrazumevanja sreće – nema sreće. Zato bih, pre svega, trebalo da zahvalim sebi, a još više Bogu, što me je načinio ovakvim kakav jesam, kakav treba da budem. I kada se uporede dva trenutka mene od malena do sad, reklo bi se da su samo čudo, prevelika Božija milost mogli da ih sastave. Međutim, sve je teklo običnim ponekad sporim tokom, skakutao sam sa kamena na kamen sve po suvom. Zaključio sam iz toga ono što bi trebalo poveriti drugima: Život je udešen ljudima za sreću, a prokletstvo su izmislili i dozivaju ga, izvinite, oni nezgodni, prljavi, baksuz ljudi koji ne umeju sa životom. Imao sam ja nekoliko sukoba bolnih, ali srećom, bezazlenih. Možda grešim, češće sam bio žrtva kao što slučajna, jer sam čovek popustljiv i slab. Od moje majke sam primio veliku umetnost – umetnost zaboravljanja neprijatnih uspomena. Znam ja da se one ne zaboravljaju, nego gomilaju u duplom donjem dnu, a odande pritiskaju. Kod umetnika, srećom, preobraćaju se u gradivo od kojih su satkane njihove priče. Razlog za ovu moju ispovest, ako bi se tom rečiju moglo da nazove ovo moje sećanje jeste da se na kapiju ulaska u starost bojažljivo osvrnem i vidim šta sam to za ove godine uradio i osetio u svoj svojoj snazi greh je i žal za izgubljenim vremenom. Boga mi i da razmislim o onom šta bih još mogao da radim, završavam, počinjem, prepravljam, jer tek sad nakon svih ovih godina, da je sreću ipak Bog ljudima dao i da je to jedan od najvećih darova koje su dobili.

 

Izvor: Fondacija Slobodan Stojanović,

po priči „O starenju – lekcija o priči i pripovedanju“ 1995. godina,

pisana zaostavština Slobodana Stojanovića

foto: This Is My Happiness

Ostavite prvi komentar na ovaj članak