Pozorište kroz objektiv Dragana Krunića

„Godine  1998. u Mionici je bio jak zemljotres, a kolega Džane i ja krenemo da pravimo priču o tome. Tada sam ja radio na Radio Valjevu i poneo sam diktafon kako bih napravio reportažu. Džane, koji je tada pisao za Glas javnosti, izvadi iz torbice fotoaparat i pita me:  ’Sine, razumeš li se tu u ovo ćereslo?’  Nije znao da sam 1987. godine, dok sam radio u Krušiku, počeo da učim fotografiju“, započinje priču Dragan Krunić, novinar, koji od tog trenutka postaje novinski fotograf.

Naišli su na devetoro rođenih braće i sestara pokraj prepolovljene kuće i znali da imaju dobru priču. Porodica Urošević je u tom trenutku sa svojih devetoro dece živela u štali sa tri krave jer im je kuća bila potpuno uništena od zemljotresa. Dragan je sa analognim aparatom bez blica zabeležio fotografije za novine, Džane je sastavio tekst. Novinarska priča je postavljena na naslovnu stranu Glasa javnosti, a porodica Urošević je kroz mesec dana dobila novu kuću. Tako je Dragan Krunić postao novinski fotograf, a onda su se nizale priče, događaji i fotografije. Sa posebnom pažnjom i ljubavlju on beleži sve pozorišne predstave koje se igraju u Valjevu od 2005. godine i stvara jedinstvenu arhivu nimalo zanemarljivog pozorišnog života grada na Kolubari. Najbolje iz velike arhive sa dasaka velike scene biće predstavljeno lokalnoj publici na izložbi „Valjevsko pozorište“ u Narodnom muzeju od 19 časova. Njegovom izložbom će se i u Valjevu obeležiti Svetski dan pozorišta 27. marta.

Đurđevak: Šta će publika moći da vidi 27. marta u muzeju?

Krunić: Fotografije od 2005. godine zaključno sa 2017. godinom. Uglavnom će biti valjevske predstave, ima nekoliko koje nisu valjevske, ali su u sklopu “Abro festa”. Biće ukupno dvadeset predstava. Selekciju je vršio Miroslav Jeremić Jeremija. Kao i u svemu problem je uvek naći meru, da ne bude ni preterano, a ni siromašno. Postavićemo 24 velike i 49 manjih fotografija.

Đurđevak: Koliko dugo će izložba biti otvorena?

Krunić: Tri nedelje će trajati.

Đurđevak: U čemu je razlika kada se slika pozorište ili neki drugi scenski prikaz, folklor na primer?

Krunić: Folklor je mnogo komplikovan za slikanje. Uglavnom znam koreografije koje se igraju zato što sam kao dete igrao u KUD-u „Abrašević“.  Dosta snimaka napravim, prošle godine sam napravio 1800 snimaka za dva sata. To je druga strana digitala. Da na događaj dođem sa dva filma vodio bih računa na koji način trošim. Ovako imam karticu na koju može mnogo da stane, pa je i igranje neograničeno. U publici na koncertu folklora imam dosta kolega, jer svi sa svojim telefonima snimaju ili slikaju tako da se ljute kad im ja uletim u kadar.

Đurđevak: A pozorište?

Krunić: Pozorište je dosta komplikovanije za slikanje. Slikaju se premijere, tu je i borba sa svetlima, moraš da se fokusiraš na predstavu ukoliko misliš da uradiš kako treba. Uz to, imaš u glavi da ne smeš mnogo da smetaš.

Đurđevak: Koliko se razlikuju fotografije iz 2005. godine i poslednje zabeležene?

Krunić: Razlikuju se mnogo. Ja sam 2009. godine počeo da radim sa dosta kvalitetnom opremom, sa vrhunskim objektivima što daje veću komociju u radu, daje mogućnosti manipulacije u fotografiji.

Đurđevak: Koliki je posao sačuvati sve fotografije?

Krunić: Ljudi iz Abraševića tvrde da nisu imali fotografije predstava sve dok ja nisam počeo da fotografišem. Ja sam njima slao fotografije, tako da u momentu kada je meni „crkao” hard disk Branko Antonić mi je posao taj deo arhiva.  „Jesam li sve ovo ja fotografisao?“ – pitao sam ga iznenađen onim što sam video. „Jok moj deda je“, odgovorio mi je Branko.

Čuvam tako što sa hard diskova sve nasnimim na DVD, pa se onda posle izvesnog vremena obnavlja CD ili DVD, taj period ne bi trebalo da bude duži od 4 do 5 godina. Meni je hard disk prestao sa radom, a imao je 1 terabajt, sa 920 gigabajta fotografija, period 2004. do 2012. godine, deo toga sam, srećom, imao na DVD diskovima, ali pet godina je otišlo u nepovrat. Duša me boli zbog toga, to je vreme kada sam ja zabeležio tako kapitalne stvari za Valjevo.

Đurđevak: Vi ste ne samo fotograf, nego ste i novinar po zanimanju. Šta vidi novinarsko oko, što možda neko ko je samo fotograf ne primeti?

Krunić: Neki ljudi mi kažu da ja kroz objektiv razmišljam o tekstu, to je tačno. Radio sam u Radio Valjevu, zatim kao dopisnik. Uvek sam se trudio da valjevskim pričama dam svoj pečat i mnogi su mi govorili da onog trenutka kada ljudi budu prepoznavali moju fotografiju u moru drugih, da tada budem siguran da sam uradio pravu stvar. Mislim da sam to postigao.

Đurđevak: Disciplinovani ste po pitanju beleženja događaja, ako se ne varam, imate najveću arhivu fotografija sa događaja u gradu?

Krunić: To je poteklo još od mog reporterskog rada za Večernje novosti i Blic, tako sam dopisnički i foto – reporterski radio i za jedne i za druge novine. Devedesetih toga nije bilo, pa je novinar Puzović iz Večernjih novosti došao na ideju posle bombardovanja da ubaci i fotografa u rad, za šta je dobio zeleno svetlo u redakciji. Puzović i ja počnemo da radimo i imali smo širom otvorene ruke šta ćemo i kako da radimo. Inače, malo je poznato da sam bio prvi dopisnik Blica iz Valjeva.

Dragan Krunić Krundža (foto: Đorđe Đoković)

 

Đurđevak: Zašto ste izabrali da baš izlažete fotografije pozorišta u moru drugih stvari koje ste beležili?

Krunić: To je moja petogodišnja želja. Kada sam prvi put ispričao moju zamisao Zdravku Rankoviću, to je bilo pre pet godina, on je bio oduševljen. „Skromno ću se ponuditi da ja govorim na otvaranju te izložbe, ako se ti složiš“, rekao mi je. Imao je mnogo ideja i predloga, želeo je da dovede Dejana Mijača i izvrši nadgradnju svega toga. Ako postoji neki drugi svet, nadam se da će Zdravko to veče biti sa nama.

Đurđevak: Zdravko je to zamišljao tako, a kako će zapravo izgledati?

Krunić: Naše „Misice“ će odsvirati blok filmske muzike. Trebalo bi da neko od glumaca odigra jednu kratku rolicu. Potom će se kratko obratiti Jelena Nikolić, direktorka Narodnog muzeja, a govoriće i Miroslav Jeremić i Vojislav Jovanović. Mislim da ću još nešto ubaciti, svašta mi se trenutno javlja kao ideja, samo se nadam da ljudi koji to veče budu na izložbi neće žuriti. Ovo je na tragu moje želje da Valjevo ponovo dobije profesionalno pozorište.

Đurđevak: Mislite li da je sada vreme za to?

Krunić: Valjevo kao grad mora da ima profesionalno pozorište. Imamo more glumaca koji su uspešni u tom pozivu da ih ne nabrajam, ali to su sve deca koja su počinjala ovde u “Abraševiću” igrajući u predstavama. Malo njih se vratilo u Valjevo, jer nemaju gde da se vrate. Valjevo ima taj kult pozorišta, ima publiku, a ima i dobre glumce kako mlade tako i starije. Na fotografijama 27. marta ćete moći da vidite i Vecu Andrića, koji je recimo u najluđe vreme devedesetih godina napravio pozorište „Mala scena“.

Đurđevak: Da li će izložba putovati?

Krunić: Moja prva zamisao jeste da to vide valjevske opštine. Na fotografijama ima i dece sa strane, a predstave posećuje i publika koja dolazi iz drugih opština da prati pozorište u Valjevu. Ukoliko izložba dobro prođe, a stigne poziv iz nekog drugog grada naravno da će putovati i tamo. Trudili smo se da se izložba poklopi sa Svetskim danom pozorišta, a na pozorišnoj sceni Centra za kulturu će se to veče igrati predstava „Kaskader“.

Đurđevak: Kakvo iskustvo nosite u dosadašnjem fotografisanju predstava?

Krunić: Kroz ovaj rad sam naučio da više neću fotografisati premijeru, već ću u buduće slikati generalnu probu. Lakše je raditi na generalnoj probi, prazna je sala, mogu da se krećem. Ove fotografije koje će biti izložene stvarane su u gotovo nemogućim uslovima. Nagle promene svetala su baš loše za fotografa, pa se mora iznova podešavati aparat, zatim se u tome izgube bitne scene koje teku na bini.

Đurđevak: Postoji li tema na koju biste izlagali, osim pozorišta, s obzirom na to koliko veliku foto arhivu posedujete?

Krunić: Ovo je moja četvrta samostalna izložba, poslednja je bila za džez festival 2011. godine. Sada izlažem u Narodnom muzeju koji je najbolji prostor za izložbe. Inače, sledeće što bih izlagao jeste sport.

Đurđevak: Gde će završiti slike sa izložbe?

Krunić: Neki dragi ljudi će dobiti na poklon koji su pomagali ovu celu priču, drugi deo će biti arhiviran za neka nova vremena.

Đurđevak: Da li je trebalo vremena da napravite presek i odlučite da je ovo pravi momenat za izložbu?

Krunić: Da li je to neka umetnička priča odigrala ulogu u mojoj glavi, ne znam, ali sam osetio da je trenutak da realizujem u ovom momentu.

 

Ostavite prvi komentar na ovaj članak