Porašće ti nos

“Komšinice, divno izgledate danas”, nasmejano dobaci mangup sa trećeg sprata prilazeći sredovečnoj profesorki istorije iz Filološke gimnazije. Profesorka se kao šiparica iskezi, pomisli kako je frizerka konačno ubola boju farbe i produži ka kolima. Prevejani šarmer sa trećeg sprata iz dva koraka joj se unese u lice, skloni joj pramen kose koji joj je zaklanjao oči, skrsti ruke i vrlo zainteresovano je upita za školske obaveze. Profesorka iznenađena ovakvom ljubaznošću već smišlja koju čokoladu da kupi frizerki za, očigledno, dobro obavljen posao, a onda kao hladan tuš usledi komšijina molba da malo obrati pažnju na sestričinu koja na sva tri tromesečija vuče jedinicu kod sredovečne istoričarke. Ona prevrnu očima, sede u auto, zakači šnalom bujnu kosu i promrmlja: “kakva lažovčina”. Bele laži, neki bi rekli, slatko su uvijene reči koje vode ostvarenju nekog cilja. “Nisi se ugojila, samo požuri, već kasnimo”, “šefe, ta kravata vam sjajno stoji, mogu li ranije na odmor”, “kasnio sam u školu jer mi je kuća bila poplavljena”, “profesore, predavanje vam je izvrsno, možete odložiti ispitivanje”, “školska, izgledaš sve mlađe, možeš li mi srediti kredit?”

Ako sada mislite da je put do laži uvek popločan dobrim interesom, niste u pravu. U najčešćim situacijama laganje se koristi kako bi se izbegla eventualna kazna ili sankcija, zatim sledi laganje zbog nekakve dobiti ili koristi, kako bismo pridobili nečije simpatije ili se domogli većeg položaja, nešto ređe kako bismo izbegli neke susrete ili događaje. Lažemo i kada želimo da predstavimo sebe u boljem svetlu (lažemo da znamo i možemo više od realnog), preuveličavamo kako bismo bili duhovitiji u pričama za društvo. Neki laž koriste kao metod tešenja i smirivanja drugih ljudi, najređe se laže kako bi nekome napakostili ili kako bismo se osvetili, dok je najređe ne govorimo istinu jer nam je takvo ponašanje u krvi.

Prve laži u čovekovom ponašanju javljaju se u najranijoj dobi, čak pre nego što progovorimo. Bebe od nekoliko meseci plač koriste kao manipulaciju, a kada savladaju govor lažu kako bi izbegli kaznu ili se izborili za nagradu. Odrasla deca do punoletstva, prema istraživanjima, lažu u svakom petom razgovoru sa roditeljima. Ova tehnika postaje sve savršenija, pa je lažima sve teže ući u trag.

Patološki lažovi imaju veću potrebu da izgovaraju neistinu nego istinu. Nekada čak i sebe same uvere da je ono što govore istina. Ovakvo ponašanje je za njih nagonsko i ne osećaju nikakvu nelagodu dok to čine. Ipak, ne treba odmah osuditi lažove, jer je njihovo ponašanje često predisponirano fiziologijom, njihovi mozgovi imaju od 22 do 26 puta više bele mase od mozgova drugih ljudi i čak 14 procenata manje sive mase. Iz ovog razloga sposobniji su da lakše i brže stvaraju veze između misli, sećanja i fikcije.

Lagaće vas i kada vam govore da nikada ne lažu i da se gnušaju ovakve navike, jer malo ko je spreman da prizna da se koristi neistinom kako bi izbegao susret, nelagodu, sankciju, ali i poboljšao sopstvenu poziciju i izvukao korist. Laganje nikada nije bilo društveno prihvatljivo, ali još uvek se vode polemike koliko se iskrenost isplati i da li je umereno laganje korisno za lakše snalaženje u svakodnevnim životnim okolnostima. Ako mi ne verujete “pitajte mog brata lažova”.

Izvor: Politikin zabavnik, foto: VitalSmarts

Ostavite prvi komentar na ovaj članak