Pismo Mome Kapora sredovečnima

Među neplaćenim računima za knjige i pozivnicama za mesta na kojima se gube osmesi i vreme, pronađoh i vaše ljubičasto pismo. Imate trideset i pet godina i želeli biste da ostanete nepoznati. Hoćete da napišem nešto samo za vas?

Vidite niste ni primetili kako uplovljavate u tupo sredovečno doba. Stiglo vas je preko noći, prešlo preko prvih zlatnih mostova u vilici i bora na vratu. Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je sve više vremena potrebno da povratite svoje lice od voska iz sna. Sve teže da zakoračite u novi dan. Da otvorite oči i kažete dobro jutro usnama izgorenim dimom i učtivostima. Najradije biste spustili šalone i prespavali leto, baš kao što beli medvedi prespavaju zimu, ali, kao i svi drugi s kojima se družite, vi jednostavno morate letovati – takva su pravila igre u koju ste zapali, pa sad sedite u kolima pored svog muža na cesti što vodi ka moru. Koliko sam vas puta susreo poslednjih godina. Ležali ste na terasama hotela ili rasejano gledali kroz stakla automobila u svet koji su osvajale neke druge devojčice.

Kako je sve tako brzo prošlo! Od onog prvog smušenog poljupca u vašoj kapiji do ove sumorne dame kojoj je potrebno sve više stvari da bi bila, neću da kažem srećna, makar samo zadovoljna. Sve više rezervacija, sve više balkona okrenutih ka moru, osiguranja protiv kradljivaca i požara, rezervnih guma, stolica na rasklapanje, pomada za negu vaše kože i losiona za negu kose, više leda u piću i u srcu, šminke u tašni, sve tamnija stakla naočara protiv sunca…

Zanimljivo je da u zemlji u kojoj smo imali sreću da se rodimo, draga moja prijateljice, ljubavi započinju obično na kantama za đubre. Setite se samo kuća u kojima ste stanovali i onih plesnivih hodnika u kojima ste se opraštali. Naši prvi poljupci imaju ukus pepela, nakisli vonj trulih zidova sa kojih se cedi obojena vlaga. I uvek je tu ono strašno osećanje privremenosti i krivice što se čini nešto nedolično. Vraćaju se kasno pijani stanari, iz otpadaka izleću preplašene mačke, kćeri noćnih prolaza, neka budala uvek je palila svetlo ili psovala odozgo sa stepeništa u tami. Sećate li se te truleži i rasutih utroba koje je ispovraćala noć? Danas, kada vam je trideset i pet godina, vidite jedan drugi svet. Vaša kći se ljubi na ulici u po bela dana, a kroz prozor vaše hotelske sobe svake večeri vidite ljubavne parove kako se ogrću peskom i mesečinom. Obišli ste svet, ali više od muzeja i riznica vas su zanimali hodnici kuća. Videli ste ulaze u zgrade Italije, portire u livrejama i odseve ružičastog mermera, videli ste kapije Lenjingrada sa mirisom Dostojevskog i pariske ulaze koje čuvaju konsijerži, u Engleskoj su se zeleni travnjaci poput tepiha peli iz polja uz stepeništa – nigde ni traga onim kantama za đubre na kojima ste prvi put upoznali ljubav, na čijim su klepetavim poklopcima svi vaši vršnjaci dobili prve ljubavne poduke. Sve naše ljubavi rođene su tamo, na đubretu, i sve do jedne imaju ukus otpadaka i boju onih zajedničkih stanova iznad nas, onih gore zavađenih stanara, malih smrdljivih gnezda u opštem haosu podozrivosti. I danas, dok se vozite prema moru, utvrđujete da je ta preskupa igračka, to skupoceno more stiglo prekasno da bilo šta spere, i da više ne osećate nikakvo uzbuđenje dok se ono pojavljuje iza brda u blesku svoje narcisoidnosti. To je dugo očekivani poklon bez radosti.

Vi ste ona umorna dama koja polazi na letovanje kao što se odlazi na izdržavanje kazne. U mislima još uvek okrećete ključeve i zatvarate brave, gasite svetla i plaćate račune, zavrćete boce gasa, precrtavate jednu po jednu stvar na listi sopstvene zaboravnosti, jeste li zaključali otirač “Dobro došli dragi gosti” lancem, jeste li poneli svoje tablete bez kojih više ne možete, kome ste ostavili ključ od kutije za pisma, da li je novac u novčaniku – bez njega biste bili izgubljeni, a telefoni, a adrese?

Vi ste ona umorna dama koja se sada vozi pored nervoznog muža i potpeticom pritiska pedalu nepostojeće kočnice, a misli: “Gde li se delo ono Popovo polje, ono beskrajno Popovo polje koje sam nekada sa garavom ekskurzijom obilazila pola dana zajedno sa senkom brda, i gde su oni smeli dečaci što su iskakali iz voza i trčali stazom uz prugu na mestu zvanom Bradina, na onom usponu, preskačući skretnice trčali kroz visoku travu samo zbog toga da mi se dopadnu: donosili vodu u vojničkoj čuturici izlažući se opasnostima, kupovali vence suvih smokava (jedna smokva, jedan lovorov list – bože, kako je to mirisalo!) i šumske jagode u malim sepetima od hrastove kore?”

Ko bi se to danas trkao sa jednim vozom samo zbog vas? I ko bi vam to, sem kelnera, doneo čašu vode?

I ko bi to, sem mene, samo za vas pisao ovu priču o đubretu i moru?

MOMO KAPOR

foto: ‘Crying Girl’ by artist Roy Lichtenstein, Mental Floss

Ostavite prvi komentar na ovaj članak