Mir i ljubav jakih cura

 

Jedan, dva, tri… osmeeeh”, ako ste mislili da je ovo najava za fotografisanje, niste u pravu. Ovako počinje svaki trening koji vodi Suzana Marijanović u grupi “Vežbam sa Suzi”. Ona nije obična devojka, zato se običnim ne mogu smatrati ni njeni treninzi. Ukoliko prođete ulicom Doktora Pantića pored teretane ATP utorkom, četvrtkom i nedeljom i čućete kako uz dinamičnu muziku vrca energija srećnih devojaka, kakvu je danas retko sresti. Ukoliko biste se pitali: zašto je jedan trening tema ovog intervjua? Rekla bih vam da ovo nije običan trening u kojima se zatežu mišići uz reku znoja. Suzi je crvenokosa jaka cura koja daje specifičnu energiju gradu, širi davno zaboravljene vrednosti mira i ljubavi, množi osmeh i snažno grli ljude, podsećajući na važnost dobrote u međuljudskim odnosima.

Glasna i vedra, bučna i kreativna, neki su od razloga zašto je Suzi omiljeni trener valjevskim devojkama.

Odakle tolika energija u Suzi?

Ili je imaš ili ne. Svi smo mi Bogom dani takvi, rođenjem nam je data određena količina energije. Svi smo različiti, a ta različitost nam pravi balans. Energija i duh koju nosimo se razvija tokom odrastanja. Trudila sam se da razvijam osobine koje mi se dopadaju i da razvijam svoju ličnost kroz druge ljude. Uglavnom me ljudi okarakterišu kao osobu u čijem je društvu lepo biti, sa kime mogu da se našale, da čuju nešto korisno i lepo. Sa druge strane, postoje oni koji zbog moje ekscentričnosti i vrištavosti ne žele da budu deo mog okruženja i to poštujem.

Kako se nosiš sa takvim komentarima?

Čovek mora biti svestan svojih kvaliteta i mana. Čak i u firmama se radi analiza tržišta (SWOT ), ja to radim na svojoj ličnosti. Svoje mane se trudim da ispravim i napravim od njih kvalitete, a da nedostatake nadomestim.

Širiš u svojim porukama mir i ljubav. Kako ljudi reaguju kad im to kažeš? Spadaju li mir i ljubav u faktore zdravog života?

Srećan čovek je miran sam sa sobom i taj mir prenosi na druge. Svakome želim ljubav i radost. Ljudi dosta neobično reaguju kada im kažem “mir i ljubav”. Zašto to govoriti u današnje vreme? To je moj pečat, energija koju želim da širim i privlačim.

Jesi li autoritet?

Jesam, moje devojke kažu da sam terorista. Meni se to sviđa, jer volim rad, red i disciplinu, naravno uz osmeh, dobar duh i vrištavost. Smatram da je danas zastupljeno previše stereotipa, neophodno je da cure oslobode svoj duh. Tu je važna uloga trenera, koji ne samo da treba da sprovede program, mora biti animator, motivator, da oseti kada kojoj curi treba prići i ponuditi pomoć i da uz to vodim računa o muzici koja će dati tempo radu.

Kako je nastao koncept “jakih cura” i program “Vežbam sa Suzi”?

Sasvim slučajno. Krenuli smo kao fitnes grupa. Trudila sam se da od toga napravim brend kako bih bila prepoznatljivija u gradu. Jednom prilikom sam na Facebook-u napravila grupni čet, trebalo je dati naziv grupi, na brzinu sam otkucala “Jake cure”, kao prelazno rešenje, dok ne smislim nešto bolje. “Jake cure” su se ustalile i postale prihvaćene. Ispostavilo se kao super naziv, kao nešto što tako jednostavno opisuje ono što ja radim. Sinonim “jake cure” osnosi se i na oplemenjivanje duha i uma, ne samo na snagu tela.

Ekonomista si po zanimanju, koliko ti je to koristilo u radu?

Imala sam predmet “Marketing i menadžment”, sva analiza koju radim je proistekla odatle. Radeći kao instruktor, edukovala sam se u pogledu sportske rekreacije, ali nisam prestala da se usavršavam u menadžmentu i marketingu, jer mi u poslu koji radim mnogo koristi. Srećna sam što se na društvenim mrežama koriste heštegovi #jakecure i #vežbamsasuzi, to je veliki uspeh.

Ko vežba sa Suzi?

Ljudi različitih profila. Kod mene dolaze i srednjoškolke i zaposleni ljudi sa porodicama. Svako dolazi sa svojim problemima nekada su to problemi školaraca, nekada zdravstveni, porodični, emotivni, svaka od mojih cura želi da na treningu to zaboravi. Trudim se da sakupim njihovu lošu energiju i da im prenesem dobru. Nekada tu bude i trideset loših energija, kada je loš dan, tada je velika borba da se to prevaziđe.

Pored sve većeg broja programa treninga, najrazličitijih vrsta programa regulisanja ishrane, procvata nutricionizma kao grane medicine čini se da nikada nismo bili gojazniji. Zašto je tako?

Zanimljiv je podatak da čovek za vreme života u proseku provede oko 17 godina sedeći. Mislim da ljudi danas nikada nisu bili više fizički aktivniji u rekreativnom pogledu, dok sa druge strane ima mnogo više ljudi bez ikakve fizičke aktivnosti. Svi trendovi koji nam se nameću ne zadržavaju ljude tu gde jesu. Mislim da je ipak sve stvar volje, ukoliko nas ona ne vuče nikada se nigde nećemo zadržati.

Kako se boriš za svoje mesto u obilju sličnih programa?

Ne želim da budem neko ko će pružati površnu priču. Stalno radim na sebi, usavršavam se, pratim sve fitnes događaje i seminare. Na DIF-u sam završila edukaciju koja mi je pružila zvanje Sportsko – rekreativnog voditelja grupnog fitnes programa. Trudim se da svakim usavršavanjem pružim više mojoj grupi i da donesem nešto novo u naš grad, kako bi i moja usluga bila kvalitetnija.

Trenutno spremaš novi projekat, o čemu je reč?

Novi projekat nosi naziv “Gde se vežba ovih dana?” Na ovom projektu radimo oko pet meseci i jedva čekam da ugleda svetlost dana. Promovišemo vedar duh, rad u grupi, zdrav život, fizičku aktivnost, rekreaciju i socijalnost grupe. U dokumentarcu će biti oko tridesetak cura sa pričom, koja će prožimati motivaciju u grupi i vedar duh. Ovo mi potvrđuje da sam ja uspela u misiji da pored dobrog treninga i oblikovanja tela podstaknem ljude na mir, ljubav, sreću i ekspresiju energije.

Kako se nosiš sa standardnim izgovorima zašto izbegavaju treninge?

Pored osmeha, ja sam i autoritativna. Mislim da ljudi bespotrebno prave granice u glavi, ne izazivaju sebe. Vodim računa o ljudima u svojoj grupi, što zbog njih samih, što zbog utiska koji šaljemo drugim ljudima. Naravno, ako neko ima loš dan, dozvoljavam da radi slabijim tempom.

foto: Boris Jovanović

“Nakon treninga da krv brže struji kroz telo, ubrzava nam se metabolizam, pojačava se adrenalin, luči se hormon sreće, čistimo se od negativne energije i izbacujemo stres iz sebe. Vežbe pored toga jačaju i um i telo, a daju i miran san”, kaže Suzana Marijanović.

Kako je Suzi počela da vežba?

Čitav život sam u sportu. Trenirala sam odbojku u školi. Uz trenera Koraća naučila sam osnovne vrednosti u sportu i o zdravlju. Kada sam prestala da treniram odbojku, počela sam da idem na grupne fitnes programe.

Kada si zavolela trčanje?

U poslednje dve godine sam počela da trčim polumaratone. Ranije nikako nisam volela da trčim, teško mi je to padalo. Jedna drugarica mi je dala ideju da se spremimo za Beogradski polumaraton od 21 kilometar. Kako se povećavao broj kilometara, tako se menjao i moj odnos prema trčanju. Spoznala sam sličnost između trčanja i života, postizanje ciljeva i prevazilaženje prepreka. Početak trčanja je uvek lep, onda dolaze krize, kroz njihovo savladavanje postaješ zadovoljan i srećan postignutim uspehom. Želja mi je da počnem da trčim u prirodi, u šumi. Naš kraj je bogat prelepom prirodom i vidicima. Osećam veliku želju da trčim na čistom vazduhu uz divne krajolike, više ću se družiti sa Vladom Panićem.

Koliko treninga imaš nedeljno?

To što vežbam sa curama, ne računam u trening. Imam svoje termine kada radim u drugom tempu, drugom brzinom, težinama i slično. Imam devet treninga sa grupom i još tri sopstvena treninga, a pored toga idem i na trčanje.

Koliko je tvoj cilj da Valjevke učiniš zgodnim?

Svi smo različite konstitucije. Ne možemo težiti praćenju trendova, niti se truditi da ličimo jedni na druge. Važno je biti zadovoljan sobom, zdrav, biti jedinstven i truditi se da od svog tela izvučemo maksimum.

Prošle godine si učestvovala na Mountain Music Fest-u Kakva iskustva nosiš?

Kada sam čula za festival, jako sam se obradovala jer je to nešto novo u ovom gradu, koji neguje porodični duh i gde su zastupljene različite generacije. Za svakoga je bilo po nešto. Osim muzike, bilo je dosta programa u koje se mogao uključiti svako po svojim afinitetima, od male dečice do odraslih. Učestvovala sam u fenomenalnom programu joge na terenu. Radujem se tom festivalu i ove godine, nadam se da ću opet biti jedan od učesnika.

Suzana Marijanović je želela da se zahvali svim ljudima koji su deo njenog tima i pomažu joj u realizaciji njenih projekata. Oni su: Boris Jovanović, Srđan Vujović i Bojana Đurić.

 foto: Bojana Đurić

Ostavite prvi komentar na ovaj članak