Miloš Mitić – volja ne poznaje granice

U poseti Domu za invalidna lica „Dragiša Vitošević“ u Zemunu imala sam priliku da upoznam Miloša Mitića. Tada je perspektivni mladić iz Užica bojažljivo govorio kako ga je život u Domu motivisao da počne da se bavi sportom. Prošle su tri godine, a Miloš već živi svoj san, njegovi uspesi razlog su dizanja srpske zastave na takmičenjima sa kojih se vraća okićen medaljom. Miloševa životna priča mogla bi biti inspiracija za knjigu ili film, a njega raduje što svojim primerom može da svedoči kakve obrte život kreira i kako se sudbinom može upravljati ukoliko ne nedostaje hrabrosti.

 Kada smo 2014. godine u Domu „Dragiša Vitošević“ razgovarali bio si student Elektrotehničkog fakulteta. Na predloge cimera iz Doma počeo si da se baviš sportom.  Šta se od tada u tvom životu promenilo?  

Miloš:  Promenilo se dosta. Kada sam ušao u sport, išao sam na fakultet i trenirao paralelno. Međutim, to se pokazalo kao nepraktično, pošto ni na jednoj ni na durgoj strani nisam ništa uradio. Tada sam odlučio da studije stavim na pauzu i posvetim se sportu. Sada iz ove perspektive, vidi se da je to bila odlična odluka, jer mi je to omogućilo da dostignem vrhunske sportske rezultate.

Zašto je bacanje čunja postalo tvoja disciplina?

Miloš: Čunj je jedina sprava koja je u potpunosti prilagodjena kvadriplegiji, odnosno ljudima koji nemaju pokrete u prstima šake. Ja sam se oprobao i u bacanju diska i kugle, međutim kontrola nad tim spravama je gotovo nepostojeća svakome ko nema pokrete u prstima, tako da se čunj nametnuo kao logičan izbor.

Takmičio si se u Velsu i Dohi – kada je tvoja sportska karijera krenula uzlaznom putanjom. Jesi li imao krize i posustajanja na tom putu?

Miloš: Bilo ih je, naravno, ali ih je bilo više na početku, dok rezultati još nisu došli. Dugo vremena sam trenirao bez rezultata i bilo je momenata kada sam se pitao hoću li ikada uspeti da budem konkurent najboljima. Ali znao sam koliko mogu, tako da sam uvek iznova nalazio volju da nastavim dalje.

Bio si na Paraolimpijskim igrama u Riju. Tvoje kolege paraolimpijci se već dugo se takmiče u svojim disciplinama. Šta je za tebe značilo učešće u Riju?

Miloš: Igre u Riju su bile moje najveće i najbitinje takmičenje. Sama činjenica da sam dobio priliku da nastupim na Paraolimpijadi je bila veoma značajna za mene, a kada je to poverenje selektora bilo i opravdano srebrnom medaljom i kada sam time predstavio svoju zemlju najbolje sto sam mogao, mojoj sreći i ponosu nije bilo kraja.

Šta ti je najjači utisak sa ovog takmičenja?

Miloš: Najjači utisak mi je ostavila jako loša organizacija kada je disciplina krenula. Volonteri koji su bili prisutni na bacalištu nisu govorili engleski i nije bilo moguće komunicirati sa njima, a sudije su napravile niz propusta, izmedju ostalog kada su startovali tajmer za moje bacanje, a da ja još nisam ni ušao u krug. Sve u svemu, jako loš utisak, pogotovo što je u pitanju bila Paraolimpijada. Na nekom manjem takmičenju bi se to moglo razumeti i istolerisati, ali ne na ovako značajnom.

Vratio si se sa srebrnom medaljom. Koliko ti je ta nagrada značila u smislu samopotvrde i podizanja morala?

Miloš: Značila je puno, jer je došla kao rezultat dugogodišnjeg rada. Kada jako dugo radte na nečemu, a to se na kraju isplati, sve poteškoće na tom putu se zaboravljaju i čovek dobija jedan novi kvalitet u životu.

Oborio si lični rezultat?

Miloš: Tako je, to je ono što meni najviše znači u mojoj sportskoj karijeri, da sam na svakom takmičenju popravio prethodno postavljen rezultat. To je pravi pokazatelj napretka.

Nedavno si se vratio iz Londona, gde si pored Željka Dimitrijevića ostvario ogroman uspeh. Željko i ti ste osvojili dve medalje u ovoj disciplini. Kako ste se osećali dok ste slušali himnu i primali nagrade?

Miloš: Osećaj je bio odličan, gledati ponovo dve zastave Srbije kako se dižu i biti sa kolegom na pobedničkom postolju je nešto neponovljivo.

Ti si primer nekoga ko je trudom uspeo da menja svoju sudbinu. Od momka koji je imao nezgodu na ledu ti si svoj život preokrenuo i postao šampion. Kakav je utisak kada se osvrneš i pogledaš okolnosti u kojima si se nalazio?

Miloš:  Kada pogledam unazad osećam sreću i ponos na to koliko sam uradio. Okolnosti nisu bile sjajne, ali uz volju, upornost i nesebičnu podršku ljudi koji su uz mene, danas sam tu gde jesam.

Primećuješ li pomake kada je reč o informisanosti javnosti o uspesima sportista sa invaliditetom?

Miloš:  Nakon Rija prvi put je organizovan doček za paraolimpijce, a i pokrenuta je kampanja “Šampioni svaki dan” koja ima za cilj da javnost informiše o uspesima sportista sa invaliditetom i da poveća njihov broj. Takođe, veliki broj gostovanja u raznim emisijama je doprinelo tome da javnost mnogo više nego ranije bude upoznata sa time što radimo.

Ivana Zuber i Miloš Mitić

Malo gde se pominje, ali podrška koju Vam Ivana Zuber daje je ključna. Koliko je ona snažan faktor u tvom životu?

Miloš: Ono što je sigurno jeste da bi bez Ivanine podrške i pomoći moji rezultati sigurno bili manji. Naša saradnja je počela mojim dolaskom u Dom za odrasla invalidna lica, gde je ona bila defektolog i neko sa kim sam uvek mogao da porazgovaram i na koga sam mogao da se oslonim. Kasnije, kada sam ušao u sport, Ivana mi je pomagala na treninzima, da bi nakon toga završila trenersku školu i postala moj trener. Nakon toga su došli i rezultati, jer je njeno razumevanje problema i ograničenja koje imaju osobe sa invaliditetom  omogućilo da prilagodimo meni trenažni proces. Ona mi je danas trener, prijatelj i idalje je neko na koga uvek mogu da se oslonim.

Šta ti je u mislima kada si na takmičenju ili dobijaš medalju?

Miloš: Na samom bacanju se trudim da ni o čemu ne razmišljam. Da bih pravilno izveo hitac, potrebno je da uđem u jedno stanje gde telo zna šta treba da radi i svaka misao je tu suvišna. Razmišljanje o bilo čemu samo može da pokvari hitac.

Kakve su rekacije u tvom gradu Užicu kada se vratiš sa medaljom?

Miloš: Odlične, ljudi su jako ponosni, prate svako takmičenje, navijaju, zovu i čestitaju. Iako već dugo ne živim tamo, vezan sam za taj grad i uvek me obraduje kada se ljudi jave i kad mogu sa njima da podelim uspeh.

Koliko sopstvenim primerom menjaš svest ljudi oko sebe? Pokušavaš li da utičeš na svoje okruženje?

Miloš: Mislim da menjam dosta, jer pre svega pokazujem da je i iz nepovoljnih uslova moguće dosta uraditi. Meni je to važno, jer kod nekoga to može dovesti do inspiracije da i sam pokuša da uradi nešto više. Pri tom, ne trudim se da utičem na okruženje nikako drugačije osim primerom.

Posle POI 2016. tvoje ime je dospelo u medije. Nakon osvojenih medalja, krenula su i obećanja da će se uslovi u kojima trenirate poboljšati. Da li se nešto od obećanja obistinilo?

Miloš: Dosta je urađeno zadnjih godina da se poboljšaju uslovi za treniranje. Ono što je bitno je da se i dalje aktivno radi na tome i da je iz godine u godinu sve bolje. Imamo odličnu saradnju sa Paraolimpijskim komitetom i Sekretarijatom za sport i omladinu, koji se trude da celu ovu priču podignemo na jedan viši nivo.

Kakav profesinalni, a kakav privatni cilj stavljaš pred sebe?

Miloš: Profesionalni cilj je jednostavan, a to je da na svakom takmičenju budem bolji nego na prethodnom, makar i za jedan centimetar. Naravno, voleo bih i da osvojim zlato, jer su mi za sada u kolekciji srebra i bronze. Što se tiče privatnog cilja, voleo bih da se ostvarim i na drugim poljima osim sporta. Ali, šta je to tačno, ne znam, jer trenutno ne razmišljam mnogo o tome, već se fokusiram na ono što radim sada.

foto: Facebook

Ostavite prvi komentar na ovaj članak