Političari su skloni da u javnim nastupima izigravaju komičare. Vole da pri govoru zvuče duhovito kako bi odobrovoljili novinare, sagovornike i brojnu publiku koja bi im potom ushićeno aplaudirala. Nasmejana lica izgledaju zadovoljnije, tenzija splasne, a pregovarači olabave. Ništa u tome ne bi bilo sporno, da im zbijanje šala ide od ruke. Srećom, nije mnogo potrebno da bi izazvali oduševljnje prisutnih, jer se u njihovom društvu baš niko ne usuđuje da glumi onoga ko foru nije ukapirao. Na ruku im uglavnom ide i to što unajmljuju prevodioce kojima nije uvek lako da nadomeste njihovu neduhovitost. Da naši političari nisu usamljeni u ovome, govori primer nekadašnjeg predsedina SAD-a Džimija Kartera. Kada je bio u poseti studentima jednog fakulteta u japanskom gradu Osaka rešio je da po retoričkim pravilima govor započne efektno, nekom opuštajućom šalom. Odabrao je najkraći od svih štoseva koje zna, kako bi olakšao posao prevodiocu. Svi prisutni prasnuli su u smeh, što je trajalo neko vreme. Sam Karter nije mogao da poveruje da je šala imala toliko efekta među publikom u Japanu, začuđeno je čekao da salve smeha prođu. Po završetku posete japanskim studentima, predsednik je pitao prevodioca kako je uspeo da tako dobro prevede fazon koji je izazvao ovoliki smeh. Na šta mu je on odgovorio: “Rekao sam: Predsednik Karter je ispričao smešnu priču, smejte se svi!”
Foto: Lee Herald
Izvor: Politikin zabavnik
