Kroz krv, suze i znoj

Drugi deo intervjua sa Draženkom Mitrovićem

Kroz krv, suze i znoj

D

Foto: https://en.wikipedia.org/wiki/Draženko_Mitrović

Prekretnica u njegovoj karijeri, bio je boravak u Zrenjaninu 2002. godine, gde je učestvovao na Međunarodnom mitingu u atletici. „U hotelskoj sobi mi je zazvonio telefon, sa druge strane čuo sam nepoznat glas, bio je to Vlastimir Golubović, selektor atletske paraolimpijske reprezentacije Srbije. Vlastimir mi je tada obećao „krv, suze i znoj”. Ne kajem se što sam pristao na dogovor, jer sam uvek voleo izazove. Prvi trener bio mi je  Aleksandar Vujičić, on je bio na početku karijere, kao i ja, bili smo jako ambiciozni. Dve godine smo žestoko radili, tada mi je urađena prva kategorizacija. Tek 2005. sam okačio oko vrata prvu medalju.”

Na Evropskom prvenstvu u Velsu je osvojio dve medalje, jednu u bacanju koplja i drugu u bacanju kugle. Dok je u disciplini bacanja diska, što smatra osnovnom disciplinom, ostao bez medalje, iako je bacio svetski rekord. „To je posledica loše kategorizacije, koja je česta na takmičenjima. Nagovešteno mi je da ću u ovoj kategoriji ostati do Paraolimpijade u Riju. Tako da ću najverovatnije, bacati kuglu i koplje, kako bih se izborio za što bolji plasman.”

2006. godine proglašen je za najboljeg sportistu sa invaliditetom Grada Beograda.

2007. godine postao je zaslužni građanin sa posebnim zaslugama u razvoju Opštine Zemun i ostvarenja u oblasti sporta.

U maju 2009. godine dodeljena mu je nagrada u oblasti sporta – Majska nagrada, koju dodeljuje Sportski savez Srbije.

U toku razgovora, kroz salu su prolazili mnogi stanari. Sa radošću su ga pozdravljali, grlili, pružali mu ruke, slali poljupce. Odnos koji bivši sustanari imaju prema njemu, opravdao je priče poznanika da je omiljen u društvu. Sa osmehom na licu, izvinjavao se svakog puta kada bi neko prekinuo razgovor. Snažnog čoveka, koji podiže 230 kilograma iz benča, karakteriše pitomi duh i prostodušnost. S obzirom na to da u celoj kalendarskoj godini pauzira sa treninzima samo desetak dana, možemo reći da je vredan i dosledan svom cilju. Dok je gestikulisao rukama teško je bilo ne primetiti plihove na šakama. To je bila potvrda priče njegovog sadašnjeg trenera Vlastimira Golubovića, koji je govorio da je „njegov Draža” izrazito uporan i istrajan. Na takmičenjima su mu pucali plihovi iz kojih je tekla krv, a da je on peškirima brisao i nastavljao. „Mentalni sklop svakog čoveka se razlikuje, sa time se rađate. Ja sve rezultate pravim iz inata. Kad mi je bilo najteže, najbolje rezultate sam ostvario. Dosta se naporno radi, ali volja čini čuda. Teško je uspeti bez toga.”

t_1428375_drazenko_mitrovic_osvojio_je_srebrnu_medalju_na_paraolimpijskim_igrama_admin_cool_v

Letenje – nesavladiva disciplina

Nabrajajući dvadesetdve medalje, sećao se mesta u kojima ih je osvojio. Najveću muku mu predstavlja put, jer kako kaže, ne voli da putuje avionom. „Nemam strah od aviona, ali mi je mnogo tesno, ne mogu da se opustim. To je da poludite, a ja ne mogu nikad da spavam dok putujem”, pravdao se kroz osmeh i meškoljeći se dok je o tome govorio. Činilo se da se osetio neprijatno, jer govori o svojim strahovima i slabostima.

Put u Finsku obeležilo je prvo takmičenje visokog ranga, zato mi je drago. Od svih destinacija na kojima sam boravio najviše me je osvojio Peking, koji se po svemu razlikovao od prethodnih.” U toku razgovora je u više navrata pomenuo put na Novi Zeland, kao da mu je posebno prirastao za srce. Prelazak sa sportskih, na nešto ličnije teme, menjao je izraz na licu poznatog sportiste. Češkao se po glavi, dok je sa blagim tonom u glasu i spuštenim pogledom, stidljivo poput tinejdžera, pričao o svojoj supruzi. Posle uspeha na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu, čekalo ga je iznenađenje. „To je bio poseban trenutak, nisam znao šta mi se sprema i bio sam umoran od puta dugog trinaest sati. Na aerodromu „Nikola Tesla” video sam svoju devojku, koja me je čekala sa matičarem. Pitao sam tadašnjeg trenera i prijatelja Dejana Đukića da mi bude kum. U šali kažem da sam iz jednog leta uleteo u drugi, bračni.”

Kada je odlučio da se profesionalno bavi sportom, trener Vlastimir Golubović stavio ga je pred dilemu, rekavši mu: „Ako si spreman da podneseš ove napore počni da treniras i postaćes neko o kome će se pričati.” Na pitanje koliko se to obistinilo, da li je postao neko o kome se priča, smatra da jeste. Prvi put neskromno i sa sigurnošću govori da je ponosan na uspehe koje je postigao. „Svakako da jesam. Smatram da sam ostvario rezultate koji mi dozvoljavaju da sebe smatram uspešnim, ali opet ostavljam drugima da to procene.”

Ostavite prvi komentar na ovaj članak