Kritičar iz manira

Do sada niste imali priliku da na portalu djurdjevak.com vidite intervjue koje lično ne potpisujem. Međutim, reč koju prenosim jeste misao velikog novinara, pesnika i pisca Duška Radovića. Budio je Beograd nekim običnim danima. Već dugo to ne čini, i tako prolaze mnoga obična i posebna jutra bez njegovog glasa na radiju, ali su njegove misli još uvek prisutne. Mnogo godina kasnije njegove reči pokušavaju sve nas da probude i trgnu iz letargije.

Govorio je:

  • Budni su oni koji vole. Još spavaju oni koji su voljeni.
  • Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmićivanje.
  • Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlanski okean, a vi opet ne znate šta ćete sami sa sobom.
  • Vi vredite samo onoliko koliko ste drugima potrebni.
  • Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje.
  • Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
  • Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.

Intervju sa Duškom Radovićem, načinjen u godini njegovog odlaska (1984.godine), a objavljen nakon Radovićeve smrti u magazinu „Halo“.

Recite nam nešto o svom duhovnom poreklu?

Svoje duhovno poreklo ne bih vezivao za knjige i pisce. Nemam na to pravo, nisam baš toliko čitao u mladosti da bih se mogao hvaliti ili preporučivati kao nečiji duhovni tim. A nisam ni takvog kalibra da bi to moglo biti važno i zanimljivo.

Ja sam bio i ostao pisac sa periferije duhovnog života. Tako se može razumeti i to da sam najpre počeo pisati za decu. Ono što sam ipak uradio, nastalo je kao obračun sa sopstvenim, naivnim i primitivnim predstavama o literaturi.

Frojd je govorio da rano detinjstvo presudno deluje na čoveka. Da li je vaše dalo vas kao pesnika?

Ne znam. Verovatno. Kao dete, bio sam stalno bolestan, nejak za mnoge podvige i avanture. Bolest me je pretvorila u posmatrača. Više sam gledao nego što sam učestvovao. Tu bi negde mogli biti koreni mojih iznuđenih sklonosti.

Ima nešto u čoveku što ga drži da i u najtežim trenucima ostane čovek. Šta je to kod vas?

Najpre, roditelji, porodica. Bar u mom slučaju. Imao sam čestite i skromne roditelje, od njih ništa loše nisam mogao naučiti. Osnovno moralno načelo moga oca bilo je da mnogo više daje nego što traži i uzima. Bio je dostojanstven, njemu niko nije bio kriv. Mnogo sam ga voleo i želeo da budem kao on.

Šta može reč – za koju Andrić kaže „da vara“, za koju Moravija veli „da je otužna“. „Reč ima moć“ govorio je Niče, a Marks je mastilom i perom više izmenio svet nego mnoge vojskovođe krvlju i gvožđem!

Sve to zavisi od širih društvenih i istorijskih okolnosti. Neke reči dugo traju i teško je otkriti „golim okom“ njihovo dejstvo. Takva je, recimo, Andrićeva reč. A ima reči manje specifične težine ali atraktivnih i efektnih. Zavisi.

Da li ste nešto želeli da napišete, a niste mogli ili smeli, ili ste pak napisali, ali ste morali brisati i da li vam je krivo zbog toga?

Napisao sam i objavio sve što sam umeo i mogao. Ostala je još poneka tanka želja, nešto što sam mislio da sam želeo. Ja nisam pisac od strasti i ambicije. Malo je stvari koje sam napisao u dokolici. Sve drugo je bilo obaveze i rokovi. Mogao bih za sebe reći da sam pisac na prinudnom književnom radu.

Svaka pisana ili izgovorena reč može da se okrene protiv pisca: uhvati se za rep i postavi na glavu. Kardinal Rišelje je govorio: „Dajte mi šest redova ma iz kakvog napisa pa ću ja u njima da nađem nešto zbog čega ćemo da obesimo pisca“. Da li se vama to događalo?

Ne mogu se pohvaliti da mi se to događalo. Bilo bi lepo, ali ne mogu da lažem. Nedavno sam dobio pismo od jednog slušaoca moje jutarnje emisije. Pročitao je u kulturnom dodatku „Politike“ da Vlada Bulatović – Vib hvali moju pesmu za decu o gospođi Klari i tužnih mačaka šest.

On misli da Vib nije razumeo pesmu. Po njemu, tom slušaocu, to je pesma o federaciji i šest republika.

Postoji još jedna zanimljiva priča o toj pesmi, koju sam napisao još 1950. godine: naš oskarovac Dušan Vukotić hteo je da snimi kratki film o javnoj kući, koju drži gospođa Klara, i u kojoj radi belih mačaka šest.

Verujete li u moć literature, u moć pesništva u ovom nemirnom vremenu?

Verujem u to „moć“, ali je precenjujem. Alergičan sam na sve dezertere koji su pobegli od društva i života i pod mikroskopima istražuju nijanse i finese. Međutim, to je danas vladajuće pesništvo, velika društvena sila i ne treba im se zamerati, jer su opasni u najbukvalnijem smislu.

Šta mislite o toj takozvanoj savremenoj poeziji i potrebi nekakvog intelektualnog angažovanja čitalaca da bi je razumeo?

Veliki deo savremene poezije ne razumem i ne pada mi na pamet da za to sebe okrivljujem. To je poezija uskih zatvorenih krugova, prazna, bez duha, prostora… Sa ogorčenjem o tome razmišljam i žalim što nemam dovoljno vremena i snage da pišem o toj velikoj provali.

Šta mislite o sve učestalijim opaskama da smo kao društvo došli u vreme kada više nego ikad važi ona Vukova: „Ko hoće časno, ne može lasno“?

To je neko rekao ali je mogao reći i hiljadu godina pre Vuka. Stare mudrosti upozoravaju nas na starost problema. To nam pomaže da ih lakše razumemo i podnosimo.

Navedite nam nekoliko primera naše balkanske neumerenosti i „genijalnosti“ u poslu kojim se bavite.

Slušao sam zaista dirljive priče o sudbini umetnika u Americi. Tako je valjda i u Evropi. Sve je biznis i sve uglavnom vredi onoliko koliko se i kako može prodati. To jeste surovo, ali je zdravije nego ovo kod nas.

Naši umetnici još uvek očekuju i traže više od drugih nego od sebe. Primaju pare za dela koja nikoga ne zanimaju, traže pomoć društva samo za želje i namere da se bave umetnošću. Pare se bukvalno bacaju.

Imate, recimo, knjige koje su nekoliko puta štampane, kod raznih izdavača, a da im ni prvi tiraži nisu rasprodati. U takvim okolnostima lako se rađaju „genijalci“ bez dela i bez dokaza.

Slažete li se da smo kao narod uvek bili skloniji etiketama i duhu palanke nego analitičkim sudovima?

Kako ko. Kultivisani ljudi to ne rade. Etiketiranje je nemoć onih koji imaju moć.

Kakav je vaš odnos prema popularnosti?

I ja sam, eto, postao „popularan“, ali se te popularnosti stidim i plašim i ne trošim je. Nikuda ne izlazim, nema me ni na ulicama, ni u kafanama, ni u klubovima. Najbolje i najsigurnije osećam se u svom sobičku u Studiju B, daleko od svega. Popularnost je kod nas postala sinonim za sumnjiv uspeh.

Jeste li imali neuspeha i kako ste to primili?

Nisam imao mnogo neuspeha, ili ih se ne sećam. Možda sam umeo da izbegnem sve ono u čemu bih mogao imati neuspeha. A to nije mala veština. Sebe smatram čovekom koji je, u poslu kojim se bavi, imao mnogo sreće.

Kako vas vidi vaš najveći prijatelj, a kako najveći neprijatelj?

Ja imam velikih prijatelja, a neprijatelji su mi, uglavnom, mali. To su oni mučenici koji me smatraju konkurentom i ne mogu da podnesu ni moje najsitnije uspehe.

„Svi veliki satiričari preteruju“ – glasi jedna misao i potkrepljuje sa primerima Svifta, Domanovića, Gogolja… Može li se ono što vi radite aktuelnim rečnikom okarakterisati i kao novinarska hrabrost?

Ne znam da li sam satiričar, ali hrabar sigurno nisam. Pre bi se moglo reći da sam naivan. Ja, prosto, verujem da se tako može govoriti. Ja nisam ni iznad ni sa strane, ja pripadam svemu tome čime se bavim.

Šta mislite da vam se zamera, a šta sami sebi zamerate?

Čuo sam samo neke konkretne zamerke, mnoge ću, verovatno, tek čuti. Videćemo. Ne bih voleo da imam posla sa razmaženim i preosetljivim ljudima, niti sa onima koji tuđim krivicama dokazuju svoju vernost. Teško je to dobro i odgovorno raditi svakog jutra. Nekada mi se učini da sam kritičar ili mislilac iz manira, a ne iz stvarne potrebe.

Da li je kod vas inspiracija presudan stvaralački čin?

Kod mene je to vrlo labilno biohemijsko stanje organizma. Začas negde nešto popusti ili zataji. Raznim tabletama pokušavam sam sebe da sredim. Nekad sam radio na „plivadon“, a sada pokušavam sa „fenalginom“.

Razgovarao: Dragan Pejić (za magazin „Halo“ iz 1984.)

tekst preuzet sa yugopapir.com

foto: karikatura

Ostavite prvi komentar na ovaj članak