Komarci i emocije

Bilo je to nedavno. Poseta tašti. Žena, ja i pas. Na vreme legosmo. Ipak ne želim da toliko smetam tašti. Brzo sam utonuo u još jedan u nizu, nezapamćen san.

Budim se i uočavam zvuk komarca koji mi obleće oko glave u potrazi za dobrim mestom odakle krv da mi pije, samo napominjem tašta i pijenje krvi nisu u povezanoj asocijaciji. Sećam se vrućine. Pogledah na sat i uvideh da sam odspavao nekih četiri sata i da me čeka još odmora. Komarac ne odustaje. Taj tanani zvuk koji svi prepoznajemo i koji pogađa pravi ton na živčanoj žici, počeo je da utiče na celokupan unutrašnji instrument.

Umesto željno očekujuće harmonije, posvađani tonovi su počeli da se nadmeću svojim postupnim krešendom.

Uz poneki šamar sam sebi, kako bih ispratio komarosa, nadao sam se brzom povratku nesvesnom. Tom čudesnom nevidiljivom radniku koji nam ispravlja krive Drine.

Ali, svest bi glasnija. Odakle mi se pojaviše ovolike brige odjednom, prolazi mi kroz glavu, dok neobazrivo otvaram nevidljiva vrata. Vidi ove neispričane razgovore i moguća razrešenja tenzičnih situacija. „Ako bih ovo uradio i onda ja njemu kažem… ma neće on meni to da kaže…“ Svaka priča glasnija od prethodne. Prizvah malo unutrašnjeg stražara da naredi neku tehniku kako da naštimujem ovu disharmoniju. Učini mi se da je nešto topije.

Podseti me tehnike disanja: jedan udah, jedan izdah…prati put vazduha. Stigoh do šest, kad uvideh da sam zaboravio da dovršim još jedan razgovor. Kao da mi se jedan javio onako usput, pa se zapričasmo. Pih! Prekinuh razgovor, jer uvideh prekinutu tehniku. Uzdahnuh onako duboko, kao kad u sebi završiš neki govor…

Ček da nastavim. Ne ide. Pomislih da se pojavio još jedan komarac, nekako mu zvuk još tananiji i iritatniji. Verovatno je prethodni otišao do žene.

Hm. Sledeća tehnika. Setih se da je neki fejsbuk mudrac šerovao: „Misli su kao talasi, ne možeš ih ukrotiti ali možeš surfovati po njima“. Kako to sad, nepoznati autore. Šta sa ovim? Aha! Da ih gledam onako, odozgo. Pa se setih da su misli van nas, da ih sami i stvaramo pa ih zato možemo i menjati i igrati se sa njima. Malo se smirih, al se zato više razbudih. Šta se dešava?

Pustio sam da zaronim dublje, čak i do čivija duševnog instrumenta. Što li sam to uradio. Ovu misao mi prekide kombinacija samoće i uznemirenosti. Šta prvo da čačnem? Šta da dotegnem, šta da popustim? Znoj koji me obliva, nisam siguran čime je izazvan. Da li spoljašnjim, da li unutrašnjim nelagodama?

Opet se nađoh u nerešenoj situaciji u razgovoru sa osobom „Iks“ Projektujem neku psihodramu pitanja i odgovora, kao kada bih sam sa sobom igrao šah. Ja njemu kažem ovo, on meni odgovori ovo, pa onda ja opet njemu….i baš sam mu pokazao.

Čekaj bre, prekideh sebe. Šta to radiš sebi? Spavaj! Utišaj se! Ćuti! Naredi stražar i ja oterah sagovornika.

Komarac i dalje navaljuje. Prođe mi ideja da ga pustim da se konektuje pa da mu, na prvi srk, „bacim pet“, al’ ne, on samo leti. Možda i on želi samo da se ohladi, a možda me i dalje provocira jer sam u plićaku. Malo se rasteretih uz ovaj unutrašnji humor. Ima u tome nešto.

Ajde, vrati se spavaš. Dosta je bilo. Još se umirih na ovo. Primetio sam da mi je disanje usklađenije i da prošlost ne navaljuje.

Ušunja mi se situacija iz prošlosti. Bištim po njoj, pa što je moralo baš tako da se desi, pa ko je kriv, pa šta sam trebao da uradim, pa da sam rekao ovo bilo bi drugačije. Pojavi mi se sledeća situacija koja rađa frustraciju. Kao da stoje u nekom redu iznad kojeg piše: „Nesvarene emocije“ ili „Neprihvaćene emocije“, ne vidim baš jasno.

Komarac mi šapnu: „Ma to je prošlost, ništa ne možeš da promeniš!“, i htede još nešto da doda, ali sam provukao ruku kroz vazduh iznad glave, pa ga prekinuh. Opet se setih neke mudrolije, kažu budističke, kako ono beše: „Ako je deo prošlosti ne možeš ništa promeniti, znači nema nervoze“ ili beše „Šta možeš da promeniš? Ako se već desilo, na to uticati ne možeš.“. Pa se setih još jedne: „Ne možeš se vratiti na početak, ali možeš početi tu gde jesi – i promeniti kraj.“.

Koliko mudrosti, a? A pričam ih drugima. Onda me pogodilo! Imam znanje ali ne i sa-znanje-uvid! Ma ovo mora da je neko upalio grejanje u sred leta! Uf, setih se još nečega. Ako mi raste temperatura, na dobrom sam putu nelagode koja tera na promenu. Malo se umirih.

To saznanje, iznutra, zapravo su emocije, ili kako se osećam u vezi događaja, u ovoj situaciji događaja iz prošlosti. Uzdahnuh opet… mora da sam duboko.

Znači, ne prihvatam kako se osećam u vezi nerešenih ili loše rešenih situacija ili razgovora. Čim želim drugačiji ishod želeo sam drugačije da se osećam. Pa u stvari, zato i pamtimo ružne stvari prošlosti. Kakva snaga emocija! Zato se i kaže za njih da pokreću svet. Ili se to kaže za novac, nadam se da je ovo prvo. Naiđe mi i ono, prihvati prošlost i šta je bilo. Uvek me je to bunilo. To treba promeniti u: Prihvati emocije koje si imao u prošlim situacijama i uči od tih emocija. Više se i ne sećam kako sam zaspao.

 

Psihoterapeut: Drago mi je da ste ipak radili na sebi. Setili ste se prošlih viđanja i česte dileme šta je cilj, a šta sredstvo. Čestitam vam na tome. Da rezimiriamo: Cilj je uvek emocija! Kako se osećamo u vezi nečega. Često ljudi umisle cilj, a ispostavi se da su se fokusirali na sredstvo kao cilj, što čoveka odvlači od istinskih potreba. Takođe ste mogli da primetite kako čovek funkcioniše sa otporima prema samom sebi. Kao da ima ugrađeni antivirus. To se vidi kada ste „spoljnom“ tehnikom sa disanjem pokušali da umirite unutrašnju nelagodu, ali svakako pomaže da se iskorači na prvi stepenik i da se promeni fokus razmišljanja. Dalje, uvideli ste temu od prošli put vezanu za vaše samopouzdanje i želju da iskažete moć jer ste sami krojili, kako ste rekli, psihodramu. Na tome ćemo još raditi. Osim ovog, uočava se elegancija dosadašnjeg rada, kada ste uveli emocije na mala vrata i kako vam je tada bilo nelagodno,a rešenje je svakako u pravom smeru za vas. Uticaj emocija i kako na njih reagovati. Kako se sada osećate?

Autor teksta: Nikola Savić

 

Ostavite prvi komentar na ovaj članak