Ko su i o čemu misle ljudi koje srećemo?

O koliko energija, sudbina i života se “očešemo” u mimohodu? Pored koliko ljudi dnevno prođemo ne sluteći šta se krije iza fasada koje na licima nose. Brige, sreća, otkazi, raskid, prvi susreti, rađanja i smrti, loše ocene, pomirenje, bolesti, tajne, strahovi i želje, moje, tvoje, naše, svačije. Nekada, dok su gradovi bili malobrojniji, dok su se ljudi međusobno poznavali, družili i razgovarali, zabrinute misli prekidala su pitanja poznanika: “Kako si?”, “Da li je sve sa tobom u redu?”, “Šta te muči?”

Današnjica je malo drugačija, svako ima autonomiju na svoje brige, boli, strahove i tuge. Pa se licima koje srećemo bave još samo ljudi iz struke. Beograđane je posmatrao doktor Vladimir Đurić koji je na svojoj, sve praćenijoj, Facebook stranici objavio sledeći tekst.

 

Po ovakvom vremenu Knez Mihailovom šeta po mojoj slobodnoj proceni oko pet hiljada ljudi.

Potpuno različitih,

I sasvim istih,

Sa generalno sličnim željama,

A dijametralno suprotnim problemima,

I potpuno istim spektrom osećanja,

A različito polarisanim raspoloženjima…

Neko je smrtno anksiozan oko položaja separea na večerašnjem splavu i eventualnim pogledom na nju… pored njega.

Neko je ludo srećan zbog pasulja preteklog od četvrtka koji je tek danas pravi, kad je odležao… iako je meso odavno pojedeno.

Neka razmišlja da li je vreme za servis silikona i da li je odabrana veličina adekvatna… potpuno nesigurna.

Neka razmišlja kad je beše zakazan sledeci turnus hemioterapije i kako je lepo što od jutros nije povraćala… potpuno raspoložena.

Jedan je depresivan jer ga manekenke više ne ispunjavaju… kokain ne radi.

Drugi je maničan jer je sedeo pored Nje na predavanju i pozajmio joj list papira.

Visok i lep razmišlja kako ga posao izjeda i zarobljava i kako je džaba sav novac… ako nema vremena da bude srećan.

Nizak i ružan razmišlja kako bi kada bi prošao na onom konkursu povratio samopouzdanje i veru u sebe… i kako bi konačno mogao sa ponosom da se pogleda u ogledalu.

Puno zamišljenih očiju,

Naboranih čela,

Poneki osmeh,

Život vazda isti…

Stalna promena.

U glavi mi odzvanja takeaway note sa prošlonedeljnig predavanja “da ne vidimo život onakvim kakav on jeste, već onakvim kakvi mi jesmo!“

I kako sve zavisi od perspektive,

Od uravnoteženosti,

Od prioriteta,

Od postavljanja stvari na odgovarajuća mesta, koje zaslužuju na celoživotnoj, a ne na trenutnoj skali…

Jer nismo više deca i ne mora nam se svaka želja ostvariti.

Ne mora biti volja naša.

To nigde nije zapisano…

To su samo želje…

I pravilan odabir tj. smanjivanje apsolutnog broja istih.

Ta Mudra Skromnost je možda i jedini put ka zadovoljstvu i sreći…

Jer zašto mislimo da će nas nešto novo usrećiti ako ni sa ovim što imamo nismo srećni?

foto: travelandleisure.com

Ostavite prvi komentar na ovaj članak