Kakav divan dan

Opljačkani ste u prevozu? Kasnite čitav sat na posao? Onaj hipohondar vas i danas čeka ispred ordinacije, još vam i psuje majku? Dete je dobilo boginje? Pali ste na ispitu koji vam je bio ključan za dobijanje stipendije? Nervozni šef vam je iscepao nešto na čemu se dugo radili? Prvi ste ispod crte? Danas je poslednji dan za plaćanje…?

Ooo kako grooozan dan!

Sigurno ste nebrojano puta već u 10 ujutru izgovorili ovu rečenicu. A čini se da popunjavanje liste uzroka “šta nam kvari dan” može biti ekvivalent znaku beskonačno. Ipak, stiče se utisak da nije potrebno baš mnogo truda, kao ni povoda, da se rodi jedan SHIT DAY. On prosto osvane, zajedno sa bušilicom u komšijinom zidu, zajedno sa flekom od boginje na čelu vašeg deteta, ruku pod ruku sa praznim novčanikom i bolom u želudcu. Upravo se sinoć jedan takav završio, ne meni lično, već u jednom od kalendara koji beleže dane kada se nešto u svetu pominje. Baš zato juče nije ni trebalo da o ovome govorimo. Sigurno znate da o zlu ne treba govoriti, da izgovaranje imena samo učvršćuje njegovu snagu (otuda sve imenice koje označavaju nešto ružno imaju više sinonima od onih iza kojih se krije nešto lepo). Eto, možda je to i razlog zašto se jedan baksuz ne zaustavi. Konstatujemo ga. Izgovorimo mu ime, još ga i opsujemo, ono gnevno i kivno (evo sinonimi za besno) ne ostane na tome, pa nam iskipela kafa isfleka nove pantalone, isprži ruku i tako se zlo kao klupko odvija. Onda Marfi zabeleži da zlo nikada ne ide samo, a narodna tradicija kaže da se moraju desiti TRI negativne stvari kako bi se ta agonija konačno završila. Zato, stari kažu, treću treba izazvati sam – razbiti čašu, šolju i tako ritualno završiti sa nesrećom. Pre svega smatram da bi bilo najbolje svesno naći nešto lepo, nešto plemenito što će nam skrenuti misli, smiriti duh i telo.

Kolika je snaga naše energije kada privlači loše situacije i loše ljude u naše okruženje? Stvarno, pomislim nekada, ko li je bio ta mrcina koja je plovila na Titaniku kada je potonuo? Može li naša energija da prepozna tog mračnog tipa kada sa nama ulazi u avion ili autobus? Trebalo bi da se zapitamo: koliko često se budimo sa lepim mislima na umu? Koliko sami vučemo tovar briga, opterećujemo druge, zaklanjamo nekome sunce, kao i da to što nas je čuknuo neko na parkingu, što nam je konobar prosuo vreo čaj u krilo ili nas je neka ptičica “obeležila” u letu nije shit (sucks) day nego je opomena da se trgnemo i da se jednoga jutra umesto sa “ne diraj me, nervozna sam” budimo sa “kakav prekrasan dan”. I počnite sa time danas, jer grozan dan je i tako bio juče (u kalendaru).

Ostavite prvi komentar na ovaj članak