Druga su to vremena bila

“U naše vreme bilo je drugačije”, rečenica je koju smo nebrojano puta čuli od naših starih. Snebivanje nad raskalašnim i nemoralnim životom omladine očekivane su reakcije predratnih generacija, a dodatno ih podgrevaju jeftini televizijski sadržaji sa ciljem da podiđu najnižim ukusima širokih narodnih masa i zatupe ono malo pameti što nam je preostalo. Vodeći se pričama starih pronašla sam podatke koji ne svedoče u prilog poznatim pričama iz mladosti.

Valjevo, 1884. godine, Regulativa o regulisanju prostitucije koja je izmenjena i dopunjena od strane ministra unutrašnjih dela Kraljevine Srbije. Na osnovu ovlašćenja datog u članu 23, Zakona o uređenju sanitetske struke i očuvanju narodnog zdravlja, da se ograniči blud, spreči umnožavanje i širenje bolesti i da se očuva naravstvenost od javnih povreda”. Sve radnje koje su se bavile ovakvim delatnostima morale su imati dozvolu vlasti.

borde

Pored strogih propisa, neophodno je bilo da svi prozori budu potpuno pokriveni. Ovi objekti morali su da plaćaju taksu u iznosu od dvesta dinara na šest meseci. Korišćenje alkoholnih pića u valjevskim kuplerajima bilo je takođe zabranjeno. Zaposlene nisu imale pravo da se pojavljuju na javnim mestima,  da obilaze šetališta, bašte, parkove, zabave, kao ni da pozivaju potencijalne mušterije. Bile su pod strogom sanitarnom i policijskom kontrolom. Za najpoznatijeg “prostituta”, vlasnika takvog objekta u Valjevu važio je Stanoje Gorić, prijatelji su ga zvali “kupler”.

Jedna od prvih radnji u kojima se “prodavala ljubav” bila je nekog Marka Crnogorca, poznatog po učešću u srpsko-turskom ratu, koji je epitet junaka stekao u borbi na Đuniskom visu, te se njegova javna kuća zvala “Đunski vis” sa lokacijom u Ulici Milovana Glišića. Pored ove, ljubitelji ovakvih objekata mogli su da pronađu uživanje u Purića kafani na Gradcu. U Tešnjaru bila je kafana  “Radikal” koja je zbog diskrecije imala čak tri ulaza, kako se korisnici ne bi sretali i prepoznavali. Za vreme rata “Jablanica” je takođe služila i kao javna kuća. Bora Stokanović i njegova žena gazdovali su kuplerajem pod nazivom “Đinovčeva kafana”, zatim  postojala je i “Šarena kafana”, kao i  “Balkan” u Karađorđevoj ulici, u Ulici Grobovićevoj bila je javna kuća “Šumatovac”, a “Belu lađu” odnela je Kolubara u poplavi 1926.

tesnjar1_1382102559_670x0

Nisu muškarci bili jedini vlasnici bordela, žena nekog Živorada Rakića, držala je kupleraj u Hajduk Veljkovoj ulici, jedna od najsavremenijih, po naredbi Nemaca opština je opremila kupatilom i vodom za nemačke oficire i vojnike. Korisnici usluga bili su različitih profila od kočijaša, činovnika, žandarma, trgovaca, piljara, učitelja, profesora do podoficira i oficira. Neretko su među njima izbijale tuče oko devojaka, kasapi su znali da nožem preseku struju i tako bi nastajao opšti haos. Kraj bordelima bio je 15. septembar 1944. godine. Vlasnik “Toplice” u Vitkovićevoj ulici je na svojim vratima istakao: “Pošto sam se odlučio da više ne vodim radnju kakvu sam do sada vodio, nego ću voditi kafanu pod istim imenom, pozivam prijatelje i goste da u nedelju dođu na doručak.”

Čini se da je bilo i previše ovakvih obejkata za vreme koje važi za moralnije od današnjeg. Jedno je sigurno, nemoral je danas daleko transparentniji i prihvatljiviji način ponašanja.

Foto: gameblog.fr, www.invaluable.com, nadlanu.com

Izvor: Zapisi o starom Valjevu, Borislav Bora Vujic (Izdanje 1987. Valjevo)

Ostavite prvi komentar na ovaj članak