Danas nema vesti

 

“Danas nema vesti”. Maštala sam da jednoga dana stanem pred televizijsku kameru i posle uvodne špice za vesti izgovorim ovu rečenicu. Smatrala sam da bih bila prva koja bih zbog ovog gesta popila otkaz i razočarala mnogobrojne penzionere koji vreme mere prema informativnim emisijama. Nedavno sam saznala da se ovakva najava već desila 18. aprila 1930. godine, sa ni manje, ni više, BBC-a. Dobro, informacija jeste najskuplja roba. Novinari zbog njih jesu sedma sila. Koliko god obaveštenost bila važna u životu prosečnog građanina, smatram da ih je previše. Koliko se vas seća šta je juče ili pre nekoliko dana rekao Edi Rama, za koga se udaje Pipa Midlton, izgradnja čega i nadogradnja koga je bila aktuelna pre sedam dana? Zašto je važno da svakodnevno budemo obavešteni o netačnim, neobjektivnim, spinovanim i tendecioznim podacima?

Šta bi ova rečenica napravila u medijskom prostoru i još bolje kako bi čovečanstvo reagovalo na informaciju da se danas ništa nigde nije dogodilo? Kolaps. O čemu bi porodice pričale tokom doručka? Kolege na poslu dok pijuckaju kafu? Komšije dok otvaraju poštansko sanduče? Svakog trenutka, sekunda, svakoga dana se u našoj zemlji i van nje dešavaju pregovori, sastanci, ubistva, dobročinstva, silovanja, dilovanja, filovanja i drilovanja. Koliko je važnih prećutano, nikada nećemo saznati.

Ništa nećemo propustiti ukoliko jedan dan u godini (može to biti taj 18. april) isključimo vesti i mobilne aplikacije elektronskih novina. Umesto toga obiđimo stare prijatelje, javimo se rođacima, posetimo mesta koja nam znače. Razgovarajmo. Posvetimo se kućnom ljubimcu. Grlimo se. Uradimo nešto za sebe, jer ukoliko se mi ne posvetimo sebi, vesti u 20 sati sigurno neće.

 

 

Foto: www.mollyflatt.com

Ostavite prvi komentar na ovaj članak