Časlav Hadži Nikolić – Život uvek ima smisla

U prethodnom delu priče o doktoru Časlavu Hadži Nikoliću govorili smo o njegovom neočekivanom odlasku u oblast Las Uaringas, visoko u Andima, zatim o boravku u kišnim šumama Amazonije sa izolovanim grupama Aguaruna, Mičigenka, Šipibo, Amarakaires. O rafiniranom terapijskom sistemu i neopravdanoj kategorizaciji po kojoj se izolovane zajednice tretiraju kao “primitivni” narodi, odnosno kulture. Osim toga, doktor je govorio o njegovim iskustvima u južnoameričkim izolovanim zajednicama, o tituli počasnog poglavice plemena Tiv u Nigeriji, o neverovatnom nalaženju ostataka jednog grada u Peruu, njegovoj knjizi “Kada se vidi ono što se ne vidi”.

Časlav Hadži Nikolić uporedo je živeo u dve realnosti, kako on u šali naziva život u Srbiji i vreme koje provodi u divljini, istražujući načine života i lečenja daleko od Evrope i Srbije. Povratak u Srbiju značio je sabiranje i zapisivanje svih neverovatnih iskustava i saznanja, ali i rad u struci. “Ja psihijatriju jako volim, mislim da je to prava stvar, naročito velika psihijatrija – duševna oboljenja. Duševni bolesnici su najusamljenija bića na svetu. Životinje se udružuju u krda i čopore, a oni su izolovani. Jedan psihijatar je napisao da je najbolji termin za psihijatrijsku bolnicu – duševna bolnica, jer tu ima duše”, kazao je Haži Nikolić.

On kao najlepše profesionalno iskustvo navodi rad u velikoj psihijatrijskoj bolnici u Kovinu, jer po njegovom mišljenju ne postoji ništa divnije od susreta dve duše.

Dr Hadži Nikolić: Psihoterapija je došla sa Zapada i mislim da će se ona izdvojiti kao posebna grana. Vrlo je čudno to što mnogi antropolozi smatraju da je vrsta bolesti vezana za kulturu. Recimo, zapadna kultura je šizofrena, kultura otuđenosti. Društvo uči svoje članove da se u ličnom životu ponašaju shizoidno, da budu izolovani, promovišu individualizam, naglašavaju da je reč biznisa važnija od reči ljubavi, a tamo, gde sam bio, nema shizofrenih slika više su histionične, psihogene psihoze. Lam Bo, profesor iz Nigerije, pronašao je da u grupama koje su daleko u džungli nema shizoidnoh slika, a da kako se približavate gradovima, koji su zapadno orijentisani, ima sve više shizodinih slika. Sve zavisi, ko posmatra ta plemena, ako su anglo-saksonske ekipe istraživača oni će naći ono što njima odgovara, neki drugi će naći druge rezultate. Negde sam čitao da su dve različito orijentisane grupe istraživača u Africi došle do različitih tumačenja, tako su pacijenti iz iste grupe imali jungijanske snove, a drugi su zaključili da imaju frojdovske snove. Sva ta istraživanja treba uzeti sa skepsom i čekati potvrđivanje daljih istraživanja.

“Kada se vidi ono što se ne vidi”, Časlav Hadži Nikolić; foto: djurdjevak

Đurđevak: Lečili ste majmunicu iz beogradskog zoo vrta, koja je imala problem da prihvati svoju mladunčad, jer ih je rodila carskim rezom. Komunicirate li sa Darom (labradorka njihove porodice) i sa svim drugim vašim ljubimcima?

Dr Hadži Nikolić: Mislim da je ta zoo psihologija jako važna i da se malo ljudi time bavi. U zoo vrtu je nosorog izvršio samoubistvo. I biljke komuniciraju, one takođe vole, samo im treba posvetiti pažnju. Životinje vam na neki način gestom ili pogledom signaliziraju šta osećaju i u komunikaciji sa njima vrlo brzo naučite neverbalnu komunikaciju.

Đurđevak: Koliko je važna ta neverbalna komunikacija?

Dr Hadži Nikolić: Kao i sa ljudima. Ukoliko čovek drži prekrštene ruke daje vam signal da ne želi komunikaciju. Kao i to da li je naget ka vama ili je odvojen od vas. To je posebna specijalnost. Zna se da Klinton kada laže dodiruje nos, pa su mu brojali u Senatu koliko je puta slagao. Kod sudije za prekršaje ili kod zubara svi drže stopala okrenuta ka unuta, ako žene prekrste noge znači da je zatvoren put prema budućem kontaktu, da li neko otkopčava ili zakopčava dugmiće dok razgovara. Deca se kao mala kriju iza mamine haljine, kad malo porastu iza stola, kasnije kada sede znaju da zagrle jastuk, prekrstite ruke, to je čitava nauka koja je veoma značajna. U procentima 65% je neverbalna komunikacija, a 35% ono što se kaže.

Doktor Časlav Hadži Nikolić bio je u timu lekara emisije “Survivor” tokom svih ciklusa. Boravak u egzotičnim krajevima bio je poznato tlo za našeg sagovornika, a njegovo prisustvo bilo je blagotvorno za celu ekipu i sve takmičare koji se sa velikom radošću sećaju druženja sa doktorom. Od njih sam saznala da je gospodin Časlav jeo bube kako bi im pokazao kako da se prehrane, da je golim rukama hvatao najotrovnije zmije na svetu (uz njihovo verovanje da ih je hipnostisao kao šaman),  govorio im je o šumama Amazonije, dok ga je voditelj serijala Andrija Milošević jednom prilikom pitao:”Doktore, kada ste vi osnovani?” aludirajući na to da je Časlav čovek – institucija.

Dr Hadži Nikolić: Andrija Milošević je suština duhovitosti, sa njim se od ujutru do uveče smejete, on je izvorno duhovit čovek, toliko duha nisam sreo.

Zmije sam hvatao, u “Survivor-u” smo hvatali zmiju koja je petnaest puta otrovnija od mambe, ona može da vas ugrize samo za tanke delove tela, jer su joj zubi smešteni u dno vilice. Iznervirali smo je dok smo je lovili pa smo je stavili u futrolu od stalka za kamere. Mi smo je poneli u kamp da je snimimo kao ilustraciju za ambijent u kome se nalazimo. Na pola puta mi padne na pamet da bi ona mogla da pobegne i ujede nekoga, pa bi ispalo da puštam zmije, tako da je nismo doneli u kamp.  Jednom sam uhvatio bou pitona, koga smo smestili u kutiju, takođe sa idejom da ga snimimo. Cilj nam je bio da mu u kutiji bude hladno pa da ga zatim stavimo na tople cigle kako bi se kretao dok ga snimimo. Ja stavim dasku i kamenje na kutiju u kojoj je zmija kako ne bi izašla. Sutradan mi otvaramo kutiju nje nema, ona je razvalila kutiju, pa je nastala opšta panika u čijoj je sobi jer su svi držali otvorena vrata od soba u smeštaju. Nismo je našli na kraju.

Rad na “Survivor-u” bio je fenomenalno iskustvo, odete na mesta gde kao da ste ušli u razglednicu. Mi smo imali tamo dva lekara hitne službe koji su ih pregledali pre i posle igre, meni nisu davali da budem sa njima da ih ne bi smirio, jer takmičarima treba da se drži napetost. Odlazio sam samo kada me pozovu na razgovor sa njima, pa sam slobodno vreme koristio da gliserom odem na ostrva koja su kao razglednice.

Đurđevak: U kojoj meri su sva Vaša istraživanja i putovanja do saznanja zahtevala izolaciju i samoću?

Dr Hadži Nikolić: Čedomil Veljačić koji je predavao istočnu filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu, u jednom momentu pošto mu se smučilo sve, otišao u Indiju gde se zamonašio. Zatim je prešao na Cejlon. Dobio je ime Biku Navađivaku, u prevodu prosjak koji traži. Dostigao je visok nivo u budističkoj hijerarhiji. Jasna i ja smo otišli da ga obiđemo, kada mi je poklonio jednu knjigu “Kreći se sam kao nosorog”. Ako hoćeš da dosegneš neke visine u duhovnom kontekstu ne sme ništa da te vezuje, ni porodica, ni posao. U svim tim istraživanjima sam gledao da budem sam, da eventualno bude sa mnom neko ko je neophodan. Nije on bio protiv ljubavi, već je smatrao da ljubav svojom snagom ograničava. Od njega sam čuo najlepšu ljubavnu pesmu:

“Ako me ne voli moja draga, šta će mi sva blaga ovog sveta,

ako me voli moja draga, šta će mi sva blaga ovog sveta”. 

Đurđevak: Dobili ste mnogo titula u životu, kako najviše volite da vas oslovljavaju, da li je to juvelir (kako ga zovu članovi porodice, inače izraz koji Rusi koriste za čoveka koji ima ženu i tri kćerke), doktor, profesor, antropolog, avanturista, istraživač, poglavica?

Dr Hadži Nikolić: Juvelir.

  • Bila je ovo priča o gospodinu Časlavu Hadži Nikoliću, lekaru, filantropu, istraživaču, poznavaocu drevnih kultura, avanturisti i svestranom čoveku koji je živeći u dve realnosti postao pravi poznavalac ljudi, njihovih teskoba i potreba. Sa ovako bogatom biografijom i neverovatnim iskustvima i dalje smatra da je smisao najvažniji faktor u ljudskom životu i da život ima smisla do poslednjeg časa. Posebnu zahvalnost za realizaciju ovog intervjua dugujem njegovoj supruzi Jasni i kćerkama, naročito Uni.

Ostavite prvi komentar na ovaj članak