Brži od tuge

Džejms Din, melanholični sanjar

Džejms Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Marionu (Indijana), ali se preselio u Santa Moniku (Kalifornija). Bio je jedinac. Krio je kao mali cedulju sa željama, koje mu je majka ispunjavala kao npr. atlas, violinu, satove. Plašio se slave i popularnosti. U jednom filmskom studiju je sa zida skinuo svoju fotografiju, zgazio i zapevao: “Bio jednom jedan dečak, čudan, začaran i sirovi dečak”. Voleo je automobile, tugu je lečio brzom vožnjom. Čitao je poeziju, svirao  bubanj i vozio.

Pravio je lutkarsko pozorište od kartona i maštao da postane glumac. Sa devet godina majka mu je umrla, u večni mrak sa majkom je poslao i violinu. Otac nije imao vremena da se bavi vaspitavanjem malog Džejmsa i dao ga je kod tetke i teče na farmu, primili su ga uz reči: “Bog je svuda kako u mrvici hleba koji jedeš, tako i u klasu žita koji žanješ”.

d j

Učio se farmerskom poslu, ali je u sebi sakupljao tugu zbog preranog gubitka majke. Kako je sve teže podnosio stanje u koje je zapao odveli su ga lekaru, gde mu je ustanovljena melanholija. Savetovali su ga da se bavi sportom – klizanjem, bejzbolom, košarkom bori protiv tuge. Voleo je da kroti konje, pa se odlučio da okuša sreću sa kroćenjem bikova, prošao je neslavno jer je povredio rebra. Napuštao je često prostorije velike kuće na farmi i sklanjao se u ambar gde je recitovao poeziju, vežbao jogu, svirao bubanj sa Balija koji je dobio od teče na poklon. Poznanstvo sa sveštenikom, koji se vratio iz ratom zahvaćenog područja -Džejmsom de Virdom, značilo je pronalazak prijatelja i sagovornika. Od teče je dobio i prvi motor kada mu je bilo 17. Vozio je besciljno, brzinom se borio protiv straha. Buntovnom izgledu doprinele su iscepane pantalone, kožna jakna i čizme sa lancem. U nekim od njegovih spisa navodio je da patio za neprimetnošću.

U srednjoj školi organizovao je “takmičenja u kreveljenju”. Voleo je da se nadmeće u recitovanju, a nagrada na takmičenju amaterskih dramskih sekcija osvanula je u novinama na iznenađenje njegove farmerske porodice. Kada je 1949. maturirao napustio je farmu i otišao u Los Anđeles kod oca. Upisao je pravo, ali su ga na početku studija zbog tuče izbaciji sa koledža. Počeo je da pohađa studije glume, nakon čega dobija prvu ozbiljniju ulogu u “Magbetu”, Vilijema Šekspira. Na časove glume išao kod Džejmsa Vajtmora, po čijoj sugestiji je otišao u Njujork. U “Veliku jabuku”, došao je sam, u koferu je vukao tri košulje, mokasine i farmerke. Zaposlio se prvo na parkingu televizije SI-BI-ES, gde su ga producenti vrbovali za reklamu za PEPSI. “Imoralist” je predstava za koju je angažovan. Majci se često molio uz reči: “Učini da siđe bog glumaca!” Koliko je ozbiljno shvatao svoj posao govori i podatak da je zbog zahteva reditelja da izbaci jednu rečenicu napustio ceo projekat. Ektors bio je studio u kom je nadograđivao glumačku veštinu, pored njega “Ektors” je pohađao Marlon Brando, kom se divio. Brando ga je savetovao da pronađe sebe, a ne da ga oponaša.

dean j

Gluma Džejmsa Dina u debitantskom filmu naišla je na simpatije kritike i komentar da je čist kao dijamant  u sirovom obliku.

Pre izlaska filmskog ostvarenja “Buntovnik bez razloga”, novinarima se obratio molbom da ga ne porede sa Brandom.

Na takmičenja sa “poršeom 356” krenuo je jer ju je smatrao antistres terapijom.

Zatim je kupio “porše 550 spajders” i nazvao ga “mala bitanga”.


Film “Div” za njega je predstavljao prekid sa ulogama buntovnika.

Reditelj Džordž Stivens mu je stavio zabranu na vožnju dok traju snimanja.

U to vreme zabavljao se sa Anom Marijom Pjeranđeli, želeo je da sa njom osnuje porodicu.         dean ana

Nakon filma “Div”, trebalo je da obnovi ugovor, ali ovoga puta milionski, to je i prvi put u istoriji Holivuda. Zbog posla je otišao u Njujork, bez devojke, te je iz novina, boraveći u Njujorku saznao da je ona obznanila veridbu sa jednim pevačem. Prisustvovao je njenom venčanju sakriven u obližnjem žbunu, tom prilikom bacio je amajliju koju mu je ona darovala- ogrlicu sa likom Svetog Kristifora, zaštitnika putnika. Na premijeru filma za novinare 29. septembra 1955. došao je neugledan sa rukama zabrljanim u ulje. Kritika je zabeležila da je ovim filmom izašao iz okrilja lepog glumca i prešao u tabor ozbiljnih, karakternih glumaca, najavljujući da će “sahraniti Branda” glumom. Nastavilo se njegovo čudno ponašanje fotografisao se u pogrebnoj opremi, crtao mrtvačke glave, krstove i olupine.

Kada je čuo za pogibju kolege Roberta Frensisa zaključio je da bi on trebalo da bude sledeći. Citirao je: “Živi brzo, umri mlad, budi lep leš” iz filma “Zakucaj na svaka vrata”. Iako je snimio reklamu o bezbednosti u saobraćaju, nije je i sam poštovao. Na trku 30. septembra 1955. krenuo je sa mehaničarem u svom poršeu 550 spajdersu, oprao ga, mačku ostavio na čuvanje prijateljici, platio na putu kaznu policiji za prebrzu vožnju, pojačao bojom broj 130 na autu. Na raskrsnici je video automobil koji je trebalo da stane i poslednje reči su mu bile: “Nemoguće da nas ne vidi”.

Ostao je mrtav na licu mesta, dok su drugi preživeli udes. Sahranjen je u Ferimontu. Sanjao je o pisanju knjiga, vođenju pozorišta, vajanju. Kola u kojima je poginuo otkupljena su i sređena, služila su izdavanju obožavaocima. Minut u njima iznosio je 35 centi. Njegov dom je obijen, privatne stvari pokradene i prodavane po visokim cenama. Širile su se glasine da je ostao živ i invalid, bioskopske projekcije njegovih filmova bile su sve gledanije. Javljali su se “Džimijevi svedoci” i prizivali njegov duh. Postao je simbol mladosti, buntovništva, nepokornosti. Otac mladog glumca objavio je knjigu “Džimi, moj sin”.

Dva puta je posthumno nominovan za Oskara.

de                                                     tumblr_mprxksmLiE1qbz9meo1_1280

Izvor: Politikin zabavnik

foto: tumblr.com, pinterest.com

Ostavite prvi komentar na ovaj članak