U laži su kratke noge i crvene uši

Na sastanku ste i primećujete da je osoba prekrstila ruke, skreće pogled, sedi prekrštenih nogu, a prekrštenom nogom maše napred-nazad? Zaključak: teško da će se ovaj sastanak dobro završiti.

Neformalna komunikacija skoro je izjednačena sa verbalnom jer je u savremenom svetu postala temelj ozbiljnog poslovanja, važan je činilac psihoanalize i ključni faktor u ljubavnim relacijama. Oni koji prepoznaju “znakove pored puta” u velikoj meri će olakšati sopstveni život tako što će iole moći da kontrolišu situacije u kojima se nalaze. Ovo su neki od razloga zašto se govor tela sve češće izučava kao posebna oblast.

Važi da osoba koja laže neće gledati u oči sagovornika, nego će skretati pogled, dok oni koji su nešto veštiji pa uspeju da vas gledaju u oči, moraće nekim drugim gestom da se “odaju” jer telo ne trpi izgovaranje laži, zato će se crveneti uši. Ukoliko uđete u kafić i obratite pažnju na to kako sede ljudi, možete videti da parovi i bliski prijatelji u razgovoru zauzimaju isti stav, oni će sedeti pod istim uglom, nadlaktiće se, dok će im glave težiti ka sredini stola. Ukoliko neko dok sedi sa vama za stolom ne zauzima isti stav kao i vi, možda vas (više) ne doživljava toliko bliskom sebi. Usiljeni osmeh više liči na grimasu dok smeh “od srca”  odaje igranje mišića na licu i oko očiju. Neiskrena priča može se otkriti i kada sagovornik ruke stavlja ispod stola, ovaj nesvesni gest sakriva nešto u priči (obratite pažnju da političari u govorima uvek ruke stavljaju na stomak, a kada govore sedeći ruke stavljaju ispred sebe, često i dlanove otvaraju ka publici, pokazujući da “ništa ne kriju”). Oni koji reči uspeju da kontrolišu u rukama, tako da se laži ne vide “kao na dlanu”, neće uspeti i ramenima, pa će nesvesno pomerati ramena na gore ili u stranu. Telo ne trpi laži kao što smo već rekli, pa sedenje u mestu neće biti prijatno onome ko zaobilazi istinu, on će se vrpoljiti i meškoljiti kao da pokušava da pobegne sa mesta.  Ako se neko služi neistinom skloniji će biti da pogled skreće u levo, onaj ko priča istinu otvaraće oči širom, čak će ih na momente podizati oči na gore kao da pokušava da vas uveri u to što govori. Oni koji gledaju čkiljeći sa čestim treptanjem nesvesno vam šalju znak da im nije prijatno u vašem društvu, nekada možda da im ne prija tema ili način na koji se priča o nečemu.

Prekrštene noge znače “ovde nema mesta za vas/tebe”, ovaj signal koji mozak nesvesno šalje praćen je i prekrštenim rukama što takođe znači čuvanje ličnog prostora, odnosno intimne zone, osoba koja skršta ruke dok govori želi da prekine komunikaciju sa sagovornikom jer joj tu uopšte nije prijatno. Kada vam je nelagodno celo telo će se buniti ne bi li ono drugo telo preko puta nas to pročitalo, tu su: lupkanje nogom o pod, lupanje šake o koleno ili nogu, vaša noga će nesvesno biti okrenuta ka vratima ili izlazu iz situacije ili društva.

Ako neko ne govori istinu, pored celog tela koje će ga odavati, ni lice neće ostati pošteđeno. Dodirivanje nosa je najčešći vid prikrivanja istine, time lažljivac odvlaći pažnju od suštine, zabavlja slušaoca da ne primeti o čemu govori, tu su prikrivanje usana, prolaženje ruke kroz kosu, dodirivanje brade, ušiju, a kažiprstom se često dodiruju i obrve. Kada se ne govori istina i kada se telo buni, krv iz čitavog organizma ide ka glavi ne bi li mozak bolje slao informacije i brže radio, ta uznemirenost je veća kod onih koji laganju ovome nisu vični, pa se ta prokrvljenost glave može videti u crvenilu ušiju i nosa gde se krv najviše zadržava. Sada je jasnije odakle potreba za dodirivanjem nosa i ušiju.

Malo ko je veoma uspešan u laganju, čak ni Bil Klinton, bivši američki predsednik, nije uspeo da kontroliše svoje telo, kada ga je porota ispitivala o vezi sa Monikom Levinski. On je na saslušanju čak dvadeset i šest puta dodirnuo uši. Ni glas nije saveznik kada se ne govori istina, tako postaje piskaviji, drhtaviji, a uobičajene su kratke rečenice – unapred spremnjene, one se ne proširuju iz straha da ne izleti nešto nepredviđeno. 

Postoje okolnosti u kojima je opravdano ne reći istinu, zato u SAD postoje obuke za bolničarke koje ne bi trebalo da uvek kažu pravu zdravstvenu sliku svojim pacijentima, ova obuka pomaže im da sa manjim grčem lažu kako ne bi pogoršale stanje pacijentima i njihovim porodicama.

Međutim, postoje ljudi koji imaju poremećaj i kojima je laganje postalo sastavni deo svakodnevne komunikacije, ovaj poremećaj ličnosti nazivamo patološkim laganjem. Ovo laganje odlika je granične, antisocijalne ili narcisoidno poremećene osobe, a manifestuje se laganjem bez potrebe, cilja, razloga, kod njih ne možemo primetiti navedene odlike iz teksta jer oni lažu svakodnevno.

Izvor: Politikin zabavnik, foto: 
A Conscious Rethink

Ostavite prvi komentar na ovaj članak